Kolumne

Tekst je objavljen u beogradskom dnevnom listu Danas. Prenosimo ga u cjelosti i bez korekcija.

Piše: Bora Ćosić

Hrvatska, u kojoj sam rođen, i u kojoj povremeno boravim, ima vrlo koloritnu vladu. Čijih nekoliko ministara nedavno je uhvaćeno u nezakonitim radnjama, dok jedan ratni zločinac, čije suđenje se oteže godinama, sedi u parlamentu. Gospođa, koja predsedava ovom zemljom, osim što u časovima veselosti izvodi svoje koloraturne numere, a najradije se fotografiše među oznojenim nogometašima, odevena u njihov dres, o velikom zlikovcu iz Drugog svetskog rata, poglavniku tadašnje kvislinške države, izražava se blago, kao da mu je jedini greh da je pišao u profesorovu mastionicu. Oznake nekadašnjeg nacističkog režima šire se nesmetano mojom domovinom, nije čudo što mladi ljudi te zemlje gledaju kako da iz nje odu. Ne samo iz ekonomskih razloga. Jer očita je u toku rekonstrukcija povijesti, skoro da postaje nejasno ko je pobedio u Drugom svetskom ratu.

Ovo se pogotovo ne razume ni u Srbiji, zemlji kojoj etnički pripadam, i gde sam proživeo pola stoleća. Inače ne bi ni onde podizali spomenike vođi četničkog pokreta koji je sarađivao sa okupatorom. Mislim da u svakoj pristojnoj zemlji ovog kontinenta sankcionišu ispisivanje kukastih krstova, ne znam da li će maršal Petain doživeti sudsku aboliciju. A to se upravo dogodilo među Srbima, koji rehabilitovali su okupacijskog predsednika vlade, kao i streljanog četničkog generala. Tim pre morala bi biti sumnjiva bilo kakva veza sa donedavnom diktatorskom porodicom, koja vladala je tom zemljom, sa takvim ljudima, makbetskog karaktera, čestit čovek ne bi ušao ni u isti lift. Jer to je bila banda palikuća i ubica, a ne biblijskih spasitelja jedne nesrećne zemlje. Čiji krvavi tragovi vode do dvojice ubijenih predsednika, desetine smaknutih novinara i uglednih ličnosti, pa onda hiljada potpuno nedužnih građana i sasvim običnih ljudi. Čija strahovlada najpre je unizila duhovne vrednosti sopstvene zemlje, a potom uslovila sudbinu tamnog vilajeta Bosne i današnju blasfemiju Hrvatske.

Ljudi su različiti, makar je teško katkad razlikovati jedne od drugih. Neko je, nedavno, ipak postavio pitanje moralne odgovornosti inspiratora tolikih zverstava, onih potuljenih akademika i ideologa, jer car je go, to zna i malo dete. Pod isti paragraf jednog moralnog tribunala imali bi tako doći otvoreni intelektualni lašci, koji tvrde da nije bilo onog čega je bilo. Koji u bandi krezubih, prljavih razbojnika što su harali po Vukovaru, granatirajući Dubrovnik ubili srpskog pesnika Milišića, vide izvršitelje božanske pravde za jedan frustrirani nacion. Čiji dični general, nakon svega, već dve decenije krije se pod suknjom Putinovom. Posebnu borniranost znači tvrdnja kako je naš tragični sukob izazvan mračnim silama međunarodne zavere. A sve je začeto u infernalnoj domaćoj zamisli o moći i zavojevaštvu, čemu je dodata ona nesumnjiva crta zverstva, zapretenog u ljudima, koja samo čeka pogodnu priliku da se ispolji. Potreban nam je miran razgovor o ovim stvarima, bez hektike i patetičnih optuživanja, i ako je moguće, sa zrnom istinoljubivosti. Da li je to neka naročita vrsta kuraži, ona, nemačke spisateljice, gospođe Beate Niemann, koja je bespoštedno opisala zločinački put vlastitog oca, upravnika Gestapoa, upravo tu, u okupiranom Beogradu? Ali i naš pesnik i filosof, Radomir Konstantinović, još pre pola stoleća objavio je proročanski spis o nacionalističkoj uskogrudosti ljudi svoje zemlje, njihovoj pogubnoj začaurenosti u vlastitom dvorištu.

Malo ko uzeo je u obzir Filosofiju palanke, tu kapitalnu intelektualnu najavu, retku na ovom kontinentu, bez obzira što u njoj ležao je prekognicijski opis današnje Orbanove bodljikave žice i svake aktuelne uskogrudosti, koja se sve češće javlja na mnogim mestima. Svejedno, to ipak dokazuje da i u mračnim vremenima ima hrabrih ljudi koji neće podviti rep, niti pasti na pretvorni šarm očitih ubojica.

Desetine hiljada Beograđana dizali su glas protiv režima koji je vodio poslednji jugoslovenski rat, onih najvažnijih, nažalost, malo je više među živima. Ne krijem usled toga, svoju osamljenost, ovde, u distriktu Charlottenburg, kao na nekom ostrvu. Oko mene tutnje teški argumenti respektabilnih imena, a zalutalih u bezumlje. Koji smatraju da se masakr u Srebrenici nije uopšte dogodio, kao što ona opasna mladež u crnim čizmama, što gamiže Evropom, tvrdi da nije bilo holokausta.

A ja imam vrlo bliskog živog svedoka, moja emancipovana spremačica, kojoj ne smeta da briše prašinu u jednoj srpskohrvatskoj kući, izgubila je najveći deo muških članova te muslimanske porodice u ovom pokolju. Pak kada, tragajući za njihovim ostacima, nisu zatekli ništa od ovih ljudi, osim njihovih kostiju, pronašli su kako su samo njihove tenisice preživele. Još su francuski enciklopedisti pisali o slepima, za nauk okatima. A na naše oči odvija se jedna prevara, falsifikovanja istorijskih okolnosti, kako onih iz vremena Drugog svetskog rata, tako i ovih, negdanjih. Teško je onda tražiti pravdu za moju zemlju, kad je pravda potrebna pravdi, i njenom osetljivom inkarnatu. Na tom suđenju koje se nastavlja, ja ipak više verujem mojoj Habibi i grobovima njene porodice, nego bilo kom miljeniku svetskog publikuma, opterećenog sasvim deformisanim svojim shvatanjima. Naravno da me, usled svega, najveći deo mojih saplemenika smatra izdajnikom. Ali u takvom boljševičkom okruženju, ne smeta mi da budem menjševik. Makar bio u manjini, to još ne znači da nisam u pravu, pisao je hrvatski pesnik Miroslav Krleža. (Objavljeno u DIE ZEIT-u, u Hamburgu)