Kolumne

Piše: Asaf Bečirović

Komšije i ja ostatke hrane ne bacamo u kontejner. Nosimo ih komšiji Džibi, penzioneru. Tako pokazujemo da, neovisno o državi i njenom sistemu, možemo, kad se organizujemo, pomoći jedni drugima.

Kad su borci u šatorskom naselju, montiranom ispred zgrade Vlade FBiH u Sarajevu, odlučili štrajkati glađu, pala je odluka da i njih pomognemo hranom! „Našem“ penzioneru to baš i nije bilo po volji. No, borci u šatorskom neko vrijeme gladuju pa naprasno odluče da jedu, tako da smo nastavili hraniti „našeg“ penzionera. Jugonostalgičara. Kad god mu neko od nas odnese „topli obrok“, on, zahvaljujući se, kaže da Maršal ne bi dozvolio da on i ostali penzioneru gladuju! Hoće, rado će, kaže, biti na protestima svojih kolega, penzionera, zakazanih za septembar.

„Rušiš ćeš državu?“, pitao sam ga.

„Vazda! Jesmo na dnu tabele i borimo se za opstanak, al' moraš znat': bez starca nema udarca“, objasnio je Džibo.

Biva, neće bit' mala zajebancija kad se oni, penzioneri, pobune! Bojati se, jedino što oni mogu uraditi jeste nakratko zaustaviti saobraćaj u Sarajevu! I Bog te veselio, idemo dalje!

I Sakib živi u našoj zgradi. Učestvuje u akciji „spašavanja penzionera Džibe“. No, on nije jugonostalgičar. Naprotiv. Na zidu njegovog dnevnog boravka je portret aktuelnog vođe Bošnjaka. Vođa je, kao i svaki, zagledan u daljinu. Sakib bi rekao da „zagledan je u budućnost“!

„Bojim se da Vođa bulji u prazno“, na glas je primjetio susjed kad je skupljao ostatke hrane za Džibu.

Sakib je, što je bilo za očekivati, popizdio. Rekao da nije Vođe i njegovog rahmetli oca, mi, Bošnjaci, bili bi, u jednu ruku, velikosprpske sluge. A u drugu, pitanje je bi li nam se i za trag znalo! Uzgred, svi Sakibovi - supruga i kći - su na državnim jaslama.

Džibo je to znao, pa bi, kad je Sakib u blizini, govorio da je broj goveda u Bosni i Hercegovini u značajnom padu, ali da je „velika navala na državne jasle“. Sakib bi to elegenatno ingorisao. I time “našem“ penzoneru poručivao da jebe se njemu šta Džibo misli o ovome ili onome. Biva, jedi Džibo i šuti! Istina, da su Džibi punija usta, ne bi se on bunio glede državnih jasli.

Kad smo kod Džibe, objasnimo da je on penzionisani nastavnik geogrfaije. S vremena na vrijeme, davao bi pouke, časove, Sakibovom sinu koji još nije stasao za državnih jasala. Učio ga je, ja li, geografskim činjenicama o Bosni i Hercegovini i njenom geopolitičkom položaju. Sakibov mali bi, poslije Džibinih pouka, vazda imao peticu iz geografije. No, Sakib je Džibi za vjeke vjekova otkazao časove! Evo i zašto.

„Pored opštih činjenica, malog sam učio i da je tačno kako je Bosna bogata zemlja, ali da je nastanjena siromašnim narodima. I da su naše pobjede istorijske, a porazi svaodnevni. Učio sam ga da Islamska zjednica BiH nudi sve što treba: od učlanjenja do dženaze! Valjda je Sakib ispitivao malog, mali izdeklamovao šta sam ga učio. I to je to!“, objasnio je Džibo.

No, Džibo, izgleda, smatra da pomoć u hrani koju skupljamo za njega, na dugu je štapu. Da može presahnuti, prestati. Stoga se odlučio pobrinuti za sebe na duge staze. Bacio je oko na komšinicu koja ima dva puta veću penziju od Džibe, a nema muža. Ni djece. U posljednje vrijeme su sve češće zajedno. Ma, šta zajedno, nerazdvojni su. Pitam ga, kako, Džibo, napreduje veza?

„Ko išta! Rekoh ti, bez starca, nema udarca!“ nasmijao se on.