Kolumne

Piše: Asaf Bečirović (In Memoriam)

OBRAZOVANJE: Imamo u familiji talentovanu djevojčicu. Dobro uči. Sluša i ne drogira se. Na vrijeme dolazi kući i ne sikira nas.

Budući ni ona ni mi nismo vidjeli da imat će budućnosti u BiH, sazvali smo familijarni sastanak na kojem je trebalo odlučiti hoćemo li je poslati na školovanje u Beč. Zaključili smo kao prvo da školovanje u dragoj našoj beiha nije samo besplatno već i uzaludno.

"Svi znate da je Asimov mali doktorirao, ali i da se ne može zaposliti ni kao portir u javnom preduzeću. Gdje god se javi, kažu mu da je prekvalifikovan!", objasnila je sestra.

Onda smo se prihvatili matematike, brojki, izračunali da godina studija u Beču nešto je skuplja od godine studiranja u Sarajevu.

I definitno zaključili: naše dijete, koje govori i piše engleski i francuski, a zna i španski zahvaljujući ovim glupim teve serijama, ide studirat' u Beč.

Jer ionako smo krenuli u Evropu radi standarda, a sad Evropa traži da prethodno ispunimo standarde!

Kad smo već kod Evropske unije, čovjek ne može a da ne primijeti kako se ne uklapamo u evropske integracije jer smo kreativan narod i ne volimo da radimo po šablonu.

PECIVO: Prao sam suđe i pjevušio kako vino piju dva mila jarana, jaran Mujo i jaran Alija, na varoši, gdje piju sarhoši. Pa tud prolazi beže Isaj-beže, al' zovu ga dva mila jarana. Veli im Isaj-beg da manu ga se, jer nije njemu ni do njegovog dina, a kamoli do vina. Naime, sinoć ga oženila majka, a jutros mu pobjegla djevojka, sa jastuka i meka dušeka, negrljena i nepoljubljena. Pitaju ga dva mila jarana a što nije ljubio? Sanak ga prevario, objasni Isaj-beg. Tu mu jarani Mujo i Alija reknu da ne spava se kad se ljubi zlato, već se spava kad se kosi trava.

Kad sam završio sa suđem i sevdalinkom, neko je pokucao na vrata.

Prosjak.

Traži, ako ne para, ono hljeba.

"E, nikako da se odreknemo navika iz starog režima. Svi bi hljeba!", reknem ja prosjaku i dam mu štrucu.

Kad je otišao, sjetio sam se jednog liskaluka. Jednom poskupio hljeb u Mostaru. Novinari se zadali, krenuli ankete praviti. Pa nalete na jednog pravog Mostarca i pitaju ga a šta on misli o poskupljenju hljeba?

"Neka je vala poskupio, svaka ga je fukara jela!", rekne on.

Jah! Nekada smo svi imali po parče hljeba i bili srećni.A danas građani ne žele da budu srećni.

PAS: Da se razumijemo, ja volim ščenad. Zato što ne predu. No, neko veće napalo me je jato pasa kad sam se vraćao s posla, a da ih ničim nisam provocirao.

Da nisam imao torbu i mahao njome na krdo, bi me izujedali.

A da sam se prepanuo, jesam. Ko išta.

Fakat, treba riješiti ovaj problem s psima avlijanerima.

Sterilizacija, bojim se, nije kompletno rješenje. Jer, što bi jedan Rom rekao, neće me avlijaner jebati, nego ujesti, i zato mu, predložio je, treba zube povaditi.

U Americi, recimo, postoji policija za životinje, kod nas ne. Mi, valjda, smatramo da i sa životinjama treba humano postupati.

Oni koji imaju pse kažu da im je cilj u životu biti dobar onoliko koliko njihov pas misli da jesu dobri. I da nema tog psihijatra na svijetu koji je ravan štenetu što vam liže lice.

Kako god, pas je jučer bio pas, danas je pas i sutra će biti pas. Nema šanse za napredovanje.

KOMUNIKACIJA: Drug nije imao bog zna šta za reći pa je list'o novine.

Kad je došao do zadnjih strana i čitulja, rekao je:

"Šta je, ba, ovim ljudima?! Umiru kao da je džabe!"

Potom se zaustavio na stranici crne hronike. I naglas pročitao vijest u kojoj piše da je uhvaćen policajac koji je rasturao drogu.

"Nije to ništa!", kažem mu ja. "Ima i slučajeva da policija oduzima drogu".

Najduže se drug zadržao na unutrašnjo-političkim stranicama novina.

Kad je i njih savladao, rekao je:

"Ako postoji gora i bolja vlast od ove, onda je ova gora od sebe!"

Potom je počeo pričati sam sa sobom.

Ništa ja.

Kad je završio, pitao sam ga koji mu je moj.

"Znaš, dugo sam mislio da su oni koji govore sami sa sobom ludi. Ali danas znam da je u pitanju nenasilna komunikacija", rekao je.

STJENICA: Ima ako nema i više kako se stalno češkam.

I vidim ugrize po tijelu.

Skontam šta bi moglo biti pa istresem krevet naopkao i imam šta vidjet. Stjenica. Parazitska, krevetska, Cimex lectularius stjenica.

Ona što siše ljudsku krv u svim stadijima svog razvoja. Danju se zavlači u skrovita mjesta a noću napada i bez hrane može izdržati i pola godine, a na temperaturama nižim od 15 °C miruje.

Ne ubih je jer, hem ipak u njoj ima i moje krvi, hem ne uzrokuje i ne prenosi nikakvu bolest.

Da me je stjenica ujela u kakvom hotelu, tužio bih hotel i tražio odštetu. Tako su uradili Leslie Fox i njen čo'ek Stephen Cohen. Oni su, nakon neprospavane noći u hotelu Nevele, odmaralište Catskills u New Yorku, ustanovili da imaju više od 500 ugriza stjenica po tijelu i tražili odštetu od 20 milijuna dolara.

ČITAJ I: 

Dobra i loša vijest

Sadržaj je satiričnog karaktera.

( Foto: Ilustracija)