Kolumne

(In Memoriam) Piše: Asaf Bečirović

BUĐENJE: K vragu i buđenje! Buđenje je nešto najgore!

Braka će me koštati.

Imam tvrd san, vekerica ima nikakve šanse da me probudi. Isto važi i za zvono s mobilnog kad ga nakurikam za buđenje.

Sa suprugom je druga priča.

Nju kap vode probudi.

Al' je problem da uvijek prije mene ide na posao.

Stoga sam, budući sam imao neodložnih jutarnjih obavaza, uzeo papir i olovku, napisao poruku za suprugu, ostavio je na kuhinjskom stolu i otišao spavati.

"Tuko, probudi me u sedam! Imama vrlo važan sastanak!", pisalo je u poruci.

Nejse!

Probudim se ujutro. Bacim pogleda na sat i imam šta vidjeti.

Devet!

Ustajem k'o lud, oblačim se navrat-nanos.

I u svoj toj frci vidim na stolu poruku pored moje.

"Sedam je sati i deset minuta! Ustaj zakasnićeš!", pisalo je.

DORUČAK: Doručkovao zeleni čaj pošećeren livadskim medom, bavarski kruh namazan puterom i ajvarom, a služio sam se i sirom edamerom, zdenkom, tvrdo kuhanim jajima i novinama.

U novinama je bilo sporta, kulture, scene, recepata za pizze, horoskop, tv program, čitulja, ekonomije i biznisa.

Zadržao sam se na unutrašnjo-političkim stranama. Na jednoj od njih je neki političar, zaboravih mu ime, kukao kako su novinari zlonamjerni.

"Stalno pokušavaju da izvuku moje izjave iz konteksta!", zaključio je on.

"Srećom, nema konteksta!", zaključio sam ja.

Nakon doručka, nazvao sam druga da vidim jesmo li išta dobili na kladionici.

On je rekao da ima dobru i lošu vijest.

"Pričaj!", naredim.

"Loša je da smo propali kao muda kroz pocijepane gaće, a dobru sam zaboravio!", rekao je.

AFRIKA: Onda sam upalio televiziju. Gledao reprizu neke španske sapunice.

Nije mi prvi put. Rado ja gledam španske sapunice.

I ono što sam naučio jeste da se, ako ikad budem imao kućnu pomoćnicu, prema njoj neću ponašati oholo, arogantno i bezobzirno. Možda, na kraju, ispadne da mi je ona mater.

Al dobro.

Imam ja i komšiju.

On, opet, ima sina Kemu a s njim, u istoj firmi radi crnac koji je na posao dolazio biciklom.

Kemo je od oca saznao da je onaj crnac iz Afrike i pitao oca a gdje bi mogla biti ta Afrika.

"Nije, sine, Afrika daleko! Da jeste, ne bi onaj naš crnac na posao dolazio biciklom!", odgovorio je.

ZAVOD: Taman sam se spremao da odem na pijacu Heco kupiti gajbu jabuka, gajbu mandarina i, ako ostane para, banana, kad je zazvonio mobilni.

Igor Kamočaj zove.

Čovjek je direktor Zavoda za zapošljavanje Kantona Sarajevo. Kao, treba mu neki moto, nešto što bi skrenulo pažnju na rad zavoda.

Pa da moto sročim ako može u narednih petmaestak dana i odmah javim.

"Ma kakvih petnaestak dana! Evo ću sročit moto dok pertle vežem!", kažem.

"Hajde, da čujem!", poželio je on.

Onda sam ja sjeo na hoklicu, vezao pertle i rekao drugu Igoru Kamočaju:

"Naša kantonalna Agencija za zapošljavanje ima oko 300.000 klijenata. Provjerite zašto!".

Bio je jako zadovoljan.

Tako da sam ja na miru i sa zadovoljstvom mogao da svežem pertle.

PRVI PUT: Hasan je penzioner. I to ters.

Osnovao je udruženje penzionera čiji se članovi protive ulasku BiH u Evropsku uniju.

U brošuri njihovog udruženja piše da je to zato što se oni ne mogu pod stare dane navikavati na nov život.

Al' ima zgoda s njim i njegovom ženom Hasnijom. Penzionerkom također.

Otišli u grad da se namire. Ušli u BBI Centar, kupili neke sitnice. Izađu iz centra, čeka ih policajac.

Piše im prijavu za krivo parkiranje.

"Pokažite malo poštovanja prema starijima. Osim toga, prvi nam je put!", zamoli Hasan.

Ne jebe policajac.

Napiše prijavu i zatakne je za brisač automobila.

"Đubre fašističko!", šapne Hasnija drotu.

Ništa on. Samo počne pisati prijavu za prvu pomoć.

"Kopile mrsko!", šapne mu tada Hasnija.

Miran drot. Piše novu prijavu.

I tako jedno desetak minuta. Drot piše, Hasnija ga vrijeđa.

Al' lako je njima dvoma bilo zajebavat drota.

Naime, oni su u BBI došli autobusom, a drot je nekom nepoznatom za brisače kačio prekršajne prijave.

Eto, tako Hasan i Hasnija njegova provode mirnodopske dane.

ČITAJ I: 

Naši su tuneli spefični, mračni na oba kraja

Sadržaj je satiričnog karaktera.