Kolumne

Piše: Asaf Bečirović (In Memoriam)

KOMŠIJA: Iznenadna smrt komšiju je istrgla iz naših ruku, tako da nam nije pao šaka. Naime, svima nam je u zgradi bio i ostao dužan. Nekom sto, nekom 500, nekom milju maraka.

Stoga nam je njegova smrt teško pala. Al' šta'š! Halalili smo mu na dženazi i ako će mu to šta pomoć na onom svijetu, plaho i njemu i nama.

Nakon dženaze, svratili smo na po piće. Jer s dženaze ne valja drito kući. Bila je to prilika, za drugog komšiju, inače sina poznatog partizana, da se prisjetii starih vremena. Komunizma, zjenice oka svoga...

"Propast je počela kada su Savezu komunista zabranili da ima svoje ćelije i organizovane omladince i omladinke u fabrikama. Evo se sada ko išta vidi da privreda može propasti bez i partijskih ćelija!", zaključio je.

Onda se za riječ javio Novica, koji je na dženazu došao iz Novog Sada, misleći da je komšija, prije nego će preseliti, sa strane ostavio novac koji mu je dužan i oporučio da mu ga vrate. Al' je za džaba potegao iz Srbije u Bosnu.

Sad je htio znati a kako nam je bilo u opkoljenom Sarajevu za vrijeme rata?

"Ukratko, znalo je biti da po nekoliko dana nema mrtvih, ubijenih i ranjenih, a onda ponovo dođe do normalizacije života!", objasnio sam.

Novica je zavezo. Šutio i pio ono Sarajevsko pivo. Kaže, i dan danile je dobro. Haman isto k'o prije rata.

PLASTIKA: Onda je Mahir, umirovljenik s troje odrasle djece, rekao da ga izvinemo na trenutak jer mu se čini da obližnji hajfiš ima zadovoljavajući sadržaj.

Vratio se za deset minuta, s punom plastčnom kesom u ruci. Istina je, objasni, da on i njemu slični daju prednost kontejnerima u odnosu na javne kuhinje, jer vole da sami biraju jelo.

"Bome, nisi tu plastičnu kesu treb'o uzimati iz kontejnera. Kažu da su kancerogene!", upozori ga Novica.

Mahir je rekao da jebe ga se ko šta priča o plastičnim kesama, ali i o njemu lično. Jer nije njemu što on od svoje penzijice nema šta da jede, nego što to shvaća previše lično. Kao da sam je kriv zbog toga.

Rekli smo da nije kriv on nego jebena vlast.

"Recimo da je tako! Al' nije potpuna tragedija što su nas političari doveli do prosjačkog štapa, pod uslovom da mi taj štap pametno upotrebimo!", ponadao se Mahir primijetivši da nas bivša vlast za dvadeset godna dovela do dna, ali je nova pokazala da se to može i mnogo brže, efikasnije.

Novica je potom pleo kako ni u Srbiji nije lako, kako su i tamo kontejnteri in, te da je situacija slična bosanskoj.

"E!", zaključio je Mahir. "Imaju Srbija i Bosna zajedničkih slabosti, al' je šteta što ne umiju da ih iskoriste!"

Mene je sva ta priča o kontejnerima, socijali i jadu, traumirala. Osjetio sam potrebu da pomognem.

HUMANITARAC: Stoga sam, došavši kući s dženaze i iz kafane, odlučio pola svoje plate dati u humanitarne svrhe.

Ženi.

Teško je opisati koliko se obradovala. Cmokala me je, rekla da divan sam suprug i humanitarac, da malo je takvih, te da bi i drugi muževi trebalo da slijede moj primjer. Ja sam nehajno slegnuo ramenima i rekao da taj film teško da će gledati, budući je malo humanitaraca, čitaj idiota, poput mene.

E, nakon sve te zajebancije s humanitarnim radom, otišli smo sprat niže, kod komšinice, na žalost.

Puna kuća. Svi smjerni i tihi.

"Bogme, meščini da Raifaginica nije baš tužna!", šapnem išareteći ka ženi rahmetli Raifa.

"Ne znam, vala, ni što bi bila tužna!? Hem se kotarisala idiota, hem se kotarisla dugova! Raif je, bogme, umrijevši napravio pravu stvar. Žrtvovao se za porodicu!", rekla je žena gledajući me znakovito.

"Je l' to znači da bi Raifaga i meni trebalo da bude dobar primjer, da bi i ja trebalo da odapnem i napravim korisnu stvar?", pitao sam je znakovito.

"Ma jok! Đe bi ja bez svog humanitarca!", rekla je žena.

A šta je mislila, 'tice znaju.

TUNEL: Onda je došlo šerbe. K'o da smo u svatovima, a ne u žalosti!

Srčem ja šerbe, srče šerbe mene. A sve mislim na one tri stoje što mi Raifaga ostao kratak. Trebalo mu, šatro, za lijekove.

Al' šućur dragom Allahu, pa me je od takvih misli odagnao pogled Šukrije s petog.

Odmah sam ustao i montirao se kraj njega. Pit'o a koliko mu je para Raifaga ostao dužan.

"Kol'ko god, halalio sam prije dva sata. I o mrtvima sve najbolje!", rekao sam.

I ušutio.

A bolje da nisam.

Jer Šukrija je opleo o politici. Prvo je rekao da se neki političari bave policijom umjesto da se policija bavi njima i da školovanje u nas nije besplatno nego uzaludno.

Klim'o ja glavom. Šta ću drugo?

Poentirao je rekavši da bolje nam je bilo u devetnaestom vijeku, mada nam ni u osamnaestom nije loše!

Onda je pitao a ima l' izlaza iz ovog našeg tunela.

"Teško Šukrija, teško. Jer naši su ti tuneli specifični. Mračni su na oba kraja!", odgovorim.

A sve mislim na one tri stoje koje sam halalio. Valjale bi!

ČITAJ I OVO: 

Revolucija, prostata i 8. mart

Sadržaj je satiričnog karaktera.