Kolumne

Piše: Asaf Bečirović (In Memoriam)

PARTIZANI: Najprije smo zaključili da ova vlast pravi majmune od nas, da stvara čovjeka po svom obličju.

Onda je komšija rekao da čim gora ozeleni treba se fatati partizanije i udarit na ovu nenarodnu i neprijateljsku vlast. A do tada, i dok ne ozeleni, kupovati i skupljati oružje, pridobiti za ovu ideju lovačka društva i njihovo članstvo.

"Bogme, ja ne mogu u šumu! Prostata me jebe!", objasnim.

Komšija me je pogledao, rekao da ni u prethodnom ratu nisam nosio pušku, al' da ne bije boj samo oružje nego srce u junaka. Pa da mogu ostati u ilegali, ispotiha i učinkoviti djelovati.

Nisam imao ništa protiv.

Onda je sa svakom novom turom pića broj partizana rastao. Rodila se i proleterska brigada, njen politički komesar.

Onda je konobar došao da naplati.

Niko se od nas nije mašio za džepove. Nego je onaj komšija i revolucionar uzeo od konobara plajvaz i papira. Rekao da piše potvrdu da smo mu dužni 65,30 KM i da ćemo mu to platiti poslije revolucije.

BOŠNJAK: Na opšte iznenađenje, konobar je pristao. I rekao da u revolucijama postoje dvije vrste ljudi: oni koji ih dižu i oni koji se njima okoriste. Nadao se da će on biti u ovoj drugoj grupi.

Poslije revolucije koju smo digli u kafani, otišao sam kući.

Tamo je Ščene, moj kućni ljubimac, lajalo na računar. Što je znak da sam dobio elektronsku poštu. Otvorim.

Javlja se neki kongres Bošnjaka iz sjeverne Amerike. Šalju mi upute kako ću se akobogda izjasniti na popisu stanovništva.

U principu, Bošnjak sam i ništa drugo, napisali su mi.

"Ne samo da sam Bošnjak, nego sam veliki Bošnjak. A veliki je Bošnjak viši od malog Bošnjaka za nečiju glavu!", odgovorio sam Bošnjacima u Americi.

Potom sam, kao i svaki veliki Bošnjak, srkao turski čaj iz onih malih staklenih čaša čiji su rubovi pozlaćeni i otvorio drugi mail.

Piše mi prijeratni drug. Srbin. Pita je l' istina da su ekstremni pripadnici Armije RBiH u ratu pucali "na našu decu".

"Ja ne verujem da bi oni pucali u djecu. Isto tako, ne verujem da ne bi pucali. Ja njima ništa ne verujem!", odgovorio sam mu.

DAN: Sutradan me je Ščene, moj kućni ljubimac, izveo u šetnju.

Na ulazu i izlazu iz i u zgradu pisalo je: Sretan dan državnosti!

Tu ti ja pomilkim Ščene, poželim mu sretan Dan državnosti, a ono veselo zamaha repom.

U šetnji smo Ščene i ja sreli drugaricu koju je njena Kuja također izvela u šetnju. Čestitali smo jedno drugom dan, a Ščene se vrzmalo oko Kujinog repa.

Sjetili smo referenduma o nezavisnosti, ali rata.

"Bila je to neravnopravna borba!", rekla je komšinica.

"Pa jeste!, rekao sam ja. "Mi protiv njih".

"Al' je na kraju pravda ipak pobijedila!", zaključila je ona nakon duže govorancije.

"Ipak, bez obzira na poraz, nepravda je i dalje ostala na prvom mjestu!", poentirao sam ja.

SEKS: A Ščene se uporno vrzmalo oko Kujinog repa.

Vidi, pomislih, mogao bih se i ja malo oko drugaricinog repa vrzmati. Pa sam priču s Dana nezavisnosti skrenuo na seks.

Pitao sam je šta bi to mogao biti dobar seks.Rekla je da o seksu ne zna skoro ništa jer je već dugo udata.

Potom me je zanimalo a šta to ženu čini dobrom u krevetu.

"To je bar lako: muškarac koji je dobar u krevetu!", rekla je ona, pitavši a bojim li se posla.

"Jok! Ne bojim se posla. Ne diram ja njega, ne dira on mene!", objasnio sam.

Onda je ona rekla da ima neki potežak ormar i da sama ga ne može pomjeriti.

A stanuje u blizini, u garsonjeri. Muž na poslu.

Njena se stambena jedinica fakat sastojala od jedne sobice. Ali je imala lijep raspored.

PECANJE: Sad sam na pecanju. Ponio sam i udicu i dinamit, pa šta upali.

A poveo sam i druga, okorjelog neženju.

Kada je, pritisnut stalnim kritikama i opštoj zajebanciji odlučio da se oženi, objavio je oglas u novinama. U oglasu je pisalo: Tražim atraktivnu djevojku od 25 do 30 godina, koja uživa u kuhanju, pranju, čišćenju i drugim kućnim poslovima i koja ima svoj vlastiti čamac. Odgovaram samo na ozbiljne ponude. U pismu pošaljite i sliku čamca".

Naravno, nije se oženio.

Baš kao što ni ja nisam ništa upecao. Samo sam piljio u tekuću vodu i razmišljao.

U neko sam doba skontao da život je posljednja navika koju bismo htjeli izgubiti, jer je prva koju smo stekli.

Na um palo mi je i da bih od supruge za 8. mart, Dan žena, mogao uzeti 100 KM. Ako bude imala.

Kako god, s pecanja sam se vratio mokrih hlača. Jer ko hoće da uhvati ribicu, mora da skvasi guzicu.

ČITAJTE I:

Lideri i kad lažu pokušavaju biti najiskreniji što mogu

Sadržaj je satiričnog karaktera.