Intervju

Ne stišavaju se u Srbiji komentari i ocjene  karikature poznatog karikaturiste Predraga Koraksića Coraxa objavljene u vikend izdanju lista Danas, na kojoj se vidi Aleksandar Vučić  kako stoji ispred izložbenog snajpera i skida košulju ispod koje mu na grudima stoji meta. Predsjednik Srbije  reagovao je  na svom tviter nalogu: " Samo vi radite svoj posao! Otvaram autoput Obrenovac-Surčin 18. decembra! Živela Srbija!"

Nije ovo prva Coraxova karikatura koja je ozbiljno  potresla javnost u Srbiji. Desilo se to i kada je na naslovnoj strani dnevnog lista „Danas“ objavljena  njegova karikatura na kojoj nacistički vođa Hitler i šef njegove propagande Goebbels drže u naručju dva poslanika vladajuće Srpske napredne stranke (SNS).

Šta se dešavalo nakon toga?

- Vučić tada nije bio u Srbiji, a (Vladimir) Orlić i (Aleksandar) Martinović (funkcioneri SNS-a) su ga obavestili da je on nacrtan kao Hitler. Kada se Vučić vratio, u nekoj emisiji na nekoj svojoj televiziji, priznao je da nije na karikaturi prikazan kao Hitler. To je bilo smešno. Na toj karikaturi Hitler i Goebbels su prikazani kako hrane ovu dvojicu na flašicu kao bebe i drže ih u krilu. Međutim, kada se digla sva ta „dževa“ ja sam nacrtao drugu karikaturu i njih dvojicu kako ih drže Hitler i Goebbels, a oni se obojica upiškili. To je bio moj komentar na njihov komentar.

• Zašto se vlast boji karikature, tog običnog malog crteža?

- Karikature imaju snagu kao presude, a oni nemaju smisla za humor, ne znaju to na humorističan način da komentarišu nego počinju da vređaju. Karikature su presude posle koje nema apelacije. To je za ovu vrstu karikature rekao pokojni Stojan Cerović. Kada se neko nacrta na taj način onda je to presuda.

• Za razliku od Vas koji na satiričan način ukazujete na društvene anomalije, mediji pod režimskom kontrolom su izgubili svaku granicu dobrog ukusa. Obračunavaju se sa neistomišljenicima ne birajući sredstva?

- To je bezobrazan, huškački, neduhovit i odvratan stil koji ne preza ni od kakvih uvreda, etiketa... To je njihov stil. Postoji deo populacije koji „guta“ te novine jeftinije od drugih. Radi se o ljudima koji nemaju para, kupuju to i zaluđuju se. Radi se o manje obrazovanom stanovništvu.

• Umjetnici, preciznije glumci su, čini se, preuzeli ulogu glavnog otpora vlasti. Koliko je to očekivano ili, možda, iznenađujuće?

- To je vrlo zanimljivo. Desio se narod! To je priča koja je neuobičajena. Ljudi koji samoinicijativno dolaze ne žele nikakve tutore, ne žele da im bilo ko sugeriše šta da govore na protestima. Ovo se razlikuje od svih ranijih demonstracija koje su bile i za vremena Miloševića i posle toga. To je vrlo važna i pozitivna stvar u ovoj priči. Nije to samo Beograd, već i u Nišu, Kragujevcu, Šapcu... Ljudi više ne žele ove lidere koji su ih izdali i traže od njih da naprave takav program po kojem će vlast biti smenjiva i da to garantuju. Tek tada će ih prihvatiti.

• Kako komentarišete raspravu na društvenim mrežama između Sergeja Trifunovića i jedne novinarke u kojoj Sergej koristi uvredljiv rječnik?

- Nisam to video. U ovakvoj situaciji mnogima izleti nešto što nisu hteli da kažu. Kada vas vređaju i provociraju izgubite kontrolu. To se desilo i sa Draganom Đilasom. Sergeja napadaju iz svih oružja. Pročitao sam zanimljivu stvar. Neko od istraživačkih medija je pronašao da lokalni mediji dobijaju uputstva iz centrale o tome šta treba u sledećem broju da piše, koga treba napadati i kakve kvalifikacije im treba prilepiti. Tačno piše kako treba sutradan napasti Đilasa, Vuka Jeremića, Sergeja, kako su to fašisti, govna... Direktno uputstvo mailom dolazi u redakcije.

• To bi, prije svega, trebao biti posao opozicije koja je u Srbiji potpuno jalova. Šta je uzrok tome - lični interesi, ego, nesposobnost da se artikulišu stavovi ili nešto drugo?

- To je komplikovano pitanje. Postoji više razloga. Sve je obezvređeno. U svim granama su njegovi „čauši“ koji kontrolišu sve redom. Ne možete otići na protest, a da vas neko ne snimi. Zbog toga možete izgubiti posao. Ne govorim da se tako radi sa liderima opozicije, ali kada nemate podršku, ni dovoljan broj ljudi koji će poći sa vama onda je to razlog zbog kojeg je opozicija obezglavljena. Nije imala sledbenike zbog toga što u svim segmentima rade Vučićevi pipci i svi su direktno zavisni od njega. Međutim, sada je došlo do toga da se svim ljudima smučilo, ne mogu da izdrže, riskirali su da izađu na proteste i sada se situacija potpuno promenila. Ti ljudi sada ne žele da imaju lidere.

• Koji su glavni razlozi zbog kojih SNS ubjedljivo i godinama pobjeđuje na izborima?

- To je konglomerat ucena. Već sam rekao da oni sve kontrolišu. U državnim ustanovama svi su obavezni da idu na mitinge podrške kao sada Vladimiru Putinu. To je opravdan izostanak sa posla da biste dali podršku Putinu. Sve je povezano. Pipci su jako rašireni, narod jedva sastavlja kraj sa krajem, a onda ih oni sa 1500 dinara ili pet litara mleka ucenjuju. Pred izbore se ljudi prvo zaplaše, pa oni koji bi glasali protiv ne smeju ni da izađu na izbore. Čuli ste i za „bugarski voz“. Ljudi na ulazu dobiju ispunjen listić, stave ga u kutiju, a onaj prazni vrate natrag i dobiju 1.500 dinara. Tako to funkcioniše ukrug.

• U središtu protesta „#1 od 5 miliona“, koji traju već neko vrijeme u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji, ovaj put nije ekonomsko nezadovoljstvo. Šta ljudima zapravo danas najviše smeta?

- Bahatost vlasti! To što lažu. Obećavaju, a ništa ne ispunjavaju. Imate „Istinomer“ koji objavljuje te njihove laži. Vladaju šest godina, nisu ništa uradili, a na tapetu im je „žuta vlast“ koja je navodno sve pokrala i upropastila. Stalno optužuje one pre iako je prošlo šest godina i mogli su nešto da urade, a nisu ništa.

• Mediji su pod naročitim pritiskom vlasti. Ko i kako uspijeva da odoli i da još uvijek zadrži dozu kritičnosti, objektivnosti i profesionalizma?

- Imate nedeljnike „NIN“, „Vreme“ i „Novi magazin“. To ne mogu reći za „Nedeljnik“ jer su oni druga opcija koja navodno jeste protiv Vučića, ali je to desna pozicija. Ne kupujem ih, ali ponekad se pojavi interesantan tekst. Znači ta tri nedeljnika i dnevni list „Danas“, koji opstaje i koji ima sve veći tiraž.

• Koje su razlike nekadašnjeg života pod Slobodanom Miloševićem i današnjeg pod Aleksandrom Vučićem?

- Bavio sam se Miloševićem otkako se pojavio. Moglo se predvideti šta će on da uradi. Međutim, ova vlast je potpuno šizofrena. Ne zna se šta će biti sledeći korak Vučića. Danas izjavi jedno, sutra potpuno drugo. To je neverovatno. Ludilo koje ima dijagnozu. Imam dosta karikatura koje govore o tom ludilu i hteo sam, mada nemam vremena, da napravim knjigu sa stotinjak karikatura sa naslovom „Dijagnoza“. Nadao sam se da bi psihijatri mogli da daju dijagnozu. Možda to nije etički, ali neki put mi bude i žao tog čoveka. Uhvati me neka empatija pa se pitam da li je etički da ja njega toliko „deljem“. Svakodnevno ga crtam. Ali onda vidim kakvu će štetu da napravi i onda moram da radim.

• U Srbiji je zanimljivo, ali šta tek reći za Bosnu i Hercegovinu gdje je politika već odavno istinski cirkus?

- Ja se bavim Republikom Srpskom iako ne volim da gledam preko „tarabe“, ali moram jer je to u vezi sa nama. Taj režim i ovo sa Davidom Dragičevićem što se dešava, mislim da to morada se završi i da se Milorad Dodik smeni. Ovo je već postalo toliko očigledno. Ne prezaju, hapse ljude koji demonstriraju. Bacaju suzavce. Ovaj ovde to još ne sme da radi mada je i on počeo da ubija. Mislim na Olivera (Ivanovića). To je očigledno, vidi se „iz aviona“ ko je to uradio. To je možda jedina razlika, ali i sličnost. Opet kažem, to je šizofrena vlast za koju ja ne mogu da predvidim šta će uraditi sutradan. To je i osnovna razlika u odnosu na Miloševićev period.

• Imate li problema sa tužbama, prijetnjama i pritiscima?

- Nemam. Oni ćute. Komentarišu karikature, ali mene nisu napali. Nemaju smisla za humor, a karikatura je ubitačna. I na rad Duška Petričića oni nemaju odgovor. Sada je ispalo da smo Duško i ja u prvim redovima. Mi smo režimski neprijatelji broj 1.

• Koliko je opasno baviti se političkom karikaturom na ovom prostoru?

- Ako radite kako treba i ako na to nema protivargumenata, onda nije opasno. Oni nemaju odgovor na to. Ili, recimo, ovo što radi Zoran Kesić. Šta oni mogu da urade? Mada ga ove nedelje nije bilo pa ne znam šta se sa njim dešava, ali jedini je način da kupe tu televiziju i da skinu remetilačke elemente s ekrana.

• Šta je najgore, najteže što Vam se desilo u ovom poslu?

- Za vreme Miloševića sam imao najviše komentara, pisama i pretnji sa one strane Drine. Bavio sam se Bosnom i Sarajevom. Za vreme opsade imao sam izložbu u Sarajevu. Zdravko Grebo je organizovao moju izložbu, a jedan novinar je doneo moje karikature kroz tunel.

• Koliko znam, Slobodan Milošević je svojevremeno imao nekih pritužbi na Vaš račun vezanih za način kako ste crtali Miru Marković?

- Da, to je bilo smešno. Još je trajao mandat (Milana) Milutinovića pre nego što su ga poslali u Hag. On je bio predsednik Srbije i pozvao me na kafu. Pričali smo dva sata o Rambujeu i kako mu je tamo Madeleine Albright pevala uspavanku na srpskom jeziku jer je ona kao devojčica imala guvernantu u Beogradu gde je živela jer je njen otac bio diplomata. Ja sam ga pitao kako je Milošević reagovao, a on je mi je odgovorio kako Milošević nije pridavao neku važnost mojim karikaturama, nema afinitet za to, ali mu je smetalo što sam crtao Miru debelu iako je ona imala liposukciju i zašto joj crtam cvet u kosi kada ga ona više ne nosi. Ja sam se zaprepastio od tog komentara. Tada sam mu rekao da ću napisati tekst o tom našem razgovoru. Milošević je tada bio u pritvoru i još nije bio poslan u Hag. On mi je rekao da to ne pišem ni za živu glavu. Pitao sam ga zašto se toliko boji, a on mi je kazao da je to jako opasno. Napisao sam tekst u „Vremenu“ jer sam tada tamo radio. Urednik je poslao fotoreportera, a naše rukovanje je završilo na naslovnoj strani. Ja sam napisao neku humoresku u kojoj sam prepričao taj razgovor sa Milutinovićem.

• Da li ste ikada, direktno ili indirektno, imali nekih nepristojnih ponuda, da malo promijenite „poruke“ koje šaljete svojim karikaturama?

- Nisam. Zato što znaju da ja to neću prihvatiti. U nekim tekstovima sam to i rekao. Nemam mentore. Potpuno sam samostalan u radu. Niko mi ne sugeriše i ne može mi govoriti šta da radim ni koga da napadam. Izborio sam se za takav status. Nisam pristao da imam cenzore. Prestao sam da radim u četiri lista kada su počeli da mi ne objavljuju neke karikature. Među tim listovima je i „Vreme“.

• U ovako živopisnom okruženju vjerujem da nemate problema sa inspiracijom?

- Nemam. Mislim da imamo najveći broj budala na teritoriji Evrope. Neverovatno! Samo trebate da to nacrtate. Naravno, morate imati neku poruku, ali ponekad je to toliko smešno da je teško napraviti još smešnije i prevazići samog sebe.

• Možemo li povući paralelu sa periodom bivše Jugoslavije u kojoj je period velike cenzure?

- Ja sam pod Titom radio 50-ak godina. Tada niste mogli da crtate likove, naročito političare. Niko vam to ne bi objavio. Negde 1971. godine  sam počeo da crtam te likove jer se politička scena malo „otkravila“. To je bilo vreme „hrvatskog proleća“. Još se nije bilo smenilo političko rukovodstvo u Srbiji, a tu je bila i Latinka Perović. Nacrtao sam karikaturu France Popita. Naslov je bio „France (popit)“. On je tada smenio 20-ak direktora uspešnih preduzeća jer se partija uplašila da privreda ne preuzme glavnu reč. On je bio poznat kao alkoholičar pa sam nacrtao čašu viskija sa ledom i u njoj direktore koji se batrgaju i koje on ispija. To je bilo na naslovnoj strani. Centralni komitet Slovenije je odmah poslao demarš CK Srbije, osnovana je komisija da se ispita slučaj. Urednika su izbacili iz partije, mene su suspendovali pa nisam mogao raditi tri meseca. Onda se to sve sleglo. Tito je smenio CK Srbije da napravi pandan smeni koju je uradio u Hrvatskoj. Nastavio sam da radim, ali opet nisam mogao puno. Onda se desio snimak Kurta Waldheima negde na Kozari gde je on u SS uniformi, a bio je prijatelj sa Titom. Nacrtao sam ga sa svastikom preko usta kao flasterom. Tada je 50.000 primeraka „Duge“ bačeno i nije izašlo u prodaju iako su u Austriji objavljivali daleko ozbiljnije karikature. Cenzor je zaustavio štampu. Tito nije htio ništa da kaže o tome. Tada niste mogli da crtate ni političare na nekom nižem nivou. To se bile karikature bez adrese. Tada su se kritikovale „nemile pojave“ i to je razlika.

• Imate li tabua u svom radu, postoji li nešto u šta nikada ne biste dirnuli?

- Veoma vodim računa da karikature nemaju nacionalističku notu, da nisu šovinističke, da ne vređaju druge nacije i ne volim da se bavim tuđim dvorištem. Bavim se domaćim zlom.

• Vjerujete li da će biti raspisani vanredni izbori na proljeće?

- Ne bih se iznenadio. Čini mi se da opozicija neće hteti izaći na izbore, ako se ne promene izborna pravila, a to je pod znakom pitanja. Ako vlast to uradi, izgubiće izbore.

• Rehabilitacija Dimitrija Ljotića je nova užarena tema u Srbiji. Kako dođe do toga?

- Ne znam tačno. Branka Prpa je dala komentar o tome kakve su njegove zasluge za zločine prema Jevrejima, Srbima... On je bio kvisling. Mog oca su 1941. četnici streljali na Ravnoj gori. On je bio jedan od onih koji su podigli ustanak u Šumadiji i bio najbolji drug Ratka Mitrovića. Duga je to priča, ali ja pamtim to vreme iako sam imao samo osam godina. Znam dobro ko su bili četnici. Mnogi danas traže Dražin grob, traže nova suđenja... I mi smo trebali biti zaklani. Moja majka, koja je također bila u Pokretu, moj mlađi brat i ja. Dobili smo obaveštenje od nekog sluge iz četničkog štaba pa smo pobegli. Ja sam četiri godine, kao dete, bežao. Pobegli smo čak i u Zemun jer je moja majka Hrvatica pa smo se prijavili pod prezimenom Božić. Tu smo se krili jedno vreme, a četnici su poslali poternicu za mojom majkom preko Gestapoa, a oni su je uhapsili i odveli u Beograd. Brat, ja, moja tetka i njeno četvero dece smo ostali sami. Moj deda, koji je Dalmatinac, je prije rata bio šef Porezne uprave u Beogradu, ali su mu kuću srušili Nemci tokom bombardovanja. Onda je on iznajmio kuću u Zemunu i tu smo se krili pod  devojačkim imenom moje majke. Pošto se četnici nisu pojavili, Nemci su pustili majku nakon 10 dana. Posle smo opet bežali, dok nismo dočekali oslobođenje.

• Šta je najveći uzrok loših odnosa među zemljama regiona?

- Svi pomalo, a najviše Vučić. To je politika koja nema stava, već danas jedno sutra drugo.

• Ko i kakav ima interes od konstantne napetosti koja decenijama vlada na Balkanu?

- Ne radi se tu o interesu već o nekompetentnosti i neznanju. Šta možete da očekujete od čoveka koji laže i krade sa svojim bratom. Svi se oni obogatili, a pare će im sigurno trebati kada budu bežali. Verovatno u Moskvu, kao Mira Marković.

• Ima li išta pozitivno u Srbiji što biste izdvojili?

- Najpozitivnije su ove demonstracije, a postoji i Šabac koji je oaza slobode. Grad koji ne liči na druge gradove, koji je sređen, koji ima najbolju biblioteku u Srbiji, čiste ulice, drugačiju atmosferu. Grad koji napreduje velikim koracima jer tamo ne vlada Vučić. Mnogi gradovi teže ka tome i formiraju se opcije koje više ne žele da budu pod čizmom Vučića.

• Pregovori o Kosovu, navodnom razgraničenju između Kosova i Srbije evidentno traju već neko vrijeme. Kakav je Vaš stav o tome?

- To je budalaština. Kosovo nije primljeno u Interpol pa je to verovatno bila inicijalna kapisla. Koliko je tome doprinela Srbija, ne znam. Moguće je da će sve završiti padom kosovske vlade. A što se tiče pregovora, ako se Kosovo reši, pustiće Vučića niz vodu, kao što su pustili niz vodu Miloševića kada je pokrao izbore.

• Vjerujete li da bi na ovom prostoru ponovo moglo doći do ratnih sukoba?

- Ne. Mislim da takva opasnost ne postoji.

• Do kada se imate namjeru baviti karikaturom? Ima li penzije za karikaturiste?

- Nemam nameru da prestanem. Dok mogu da dišem ja ću ovo da radim.

• Kakav je Corax privatno, kakva su vam zanimanja izvan političkih dešavanja?

- Ovaj posao zahteva celog čoveka. Nemam vremena ni za šta drugo. Mnoge stvari sam propustio u životu, a ovim se bavim skoro 70 godina.

• Pratite li rad kolega u okruženju?

- Ponešto. Znam Hasana Fazlića, Đoku Ninkovića, a imao sam nekoliko izložbi u Sarajevu dok je Grujica Spasojević bio ambasador Srbije. Znao sam Adija Mulabegovića jer sam ja bio komesar Pjerove nagrade pa sam mu je ja dodelio. Imam čak tu i fotografiju.

• Da se ne bavite karikaturom od čega biste živjetli?

- Mogao sam biti slikar. Završio sam i tri godine arhitekture, ali se nikada nisam time bavio jer sam se odmah zaposlio u listu „Rad“ i radio tamo pet godina. Onda su me pozvali „Večernje novosti“, gde sam ostao više od 25 godina odakle su me posle trogodišnjeg procesa 1993. izbacili na ulicu.

• Sjećate li se prve plaćene karikature i šta je bilo na njoj?

- To je bilo 1950., u vreme Informbiroa. Tada su se pravile i karikature sa „adresom“, a adresa je bila u Sovjetskom savezu. Crtali su Staljina, Suslova, Brežnjeva... Ja sam nacrtao karikaturu, iako nisam znao kako izgleda čovek, kada se pojavila vest da je smenjen ministar unutrašnjih poslova u Bugarskoj. Osuđenik sedi u samici, sa rešetkama, a u potpisu je stajalo da je ministar unutrašnjih poslova Bugarske postavljen na novi položaj. Ne volim karikature sa tekstom iako sam ih radio, ali od 90-ih godina radim isključivo crtež sa prepoznatljivim likovima. Objavljena je u „Ježu“, gde sam honorarno radio.

• Kakav je zdravstveni bilten, idete na neke terapije?

- Imam polineuropatiju, nervi mi odumiru. To je progresivno pa pokušavam na neki način da to zaustavim. Leči me prof. dr. (Slobodan) Apostolski koji je stručnjak za ovu oblast. Baš sam primio pet infuzija. To je neki nemački lek koji nije baš jeftin. Ruke mi bride i trnu pa imam problema sa crtanjem. Pijem i neke nemačke tablete pa ćemo videti hoće li pomoći. Do sada nema nekog rezultata, a dosta zavisi od vremena. Najgore je pred kišu.

• Imate li univerzalnu poruku za naše čitaoce?

- U pubertetu sam pročitao knjigu mađarskog autora Zigmunda Morica koji je napisao fantastičnu knjigu za taj uzrast. Zvala se „Budi dobar sve do smrti“. Radi se o dečku koji ide kroz život, a ta me knjiga toliko obuzela da sam njen naslov uzeo za svoju devizu - „Biću dobar sve do smrti“.

Prvu karikaturu Corax je  objavio već pedesetih godina prošlog vijeka, u sedmom razredu gimnazije. Imao je 17 godina i kaže da je  odmah shvatio da će to biti njegov poziv. U šali govori da od tada traje ta njegova epopeja. Ili golgota, kako god, da je upropastio  svoj život, ali  se posvetio karikaturi.