U toku je snimanje dokumentarnog filma i serijala „Historija bh. novinarstva“ kojim autor Dario Novalić, kroz razgovore i sjećanja novinarskih i medijskih autoriteta, želi pokazati bogat i zanimljiv put razvoja bh. novinarstva i njegove vrijednosti. Producent je Start BiH, a radi se u koprodukciji sa BHRT-om. Za naš magazin priredili smo dijelove sa snimanja razgovora sa Nedžadom Latićem, urednikom portala „The Bosnia Times“

Razgovarao: Dario Novalić

U novinarstvo je, kaže, došao iz kornera. Nikad nije imao ambiciju baviti se ni novinarstvom niti pisanjem, sve se desilo sticajem okolnosti. Njegov brat Džemaludin, koji je uhapšen i osuđen u „Sarajevskom procesu“, jednom od najpoznatijih političkih suđenja u bivšoj Jugoslaviji, iz zatvora mu poručuje:

- Stvaraj ime ili te nema!

U to vrijeme Nedžad Latić nije bio poznat, a, kako kaže, u komunizmu su poznate drugačije tretirali.

Puno je radio na bratovom oslobađanju, ali i cijele grupe uhapšenih.

- Kontaktirao sam intelektualce, međunarodne instance, pisce, tražio njegovo oslobađanje. Udba (Uprava državne bezbjednosti) mi je to jako zamjerila, pa je njihova procjena bila da ću i ja kad-tad  završiti tamo u zatvoru. On je meni rekao: ako znaš igrati šaha, igraj šaha! - priča naš sagovornik.

Na jednoj od tribina organizovanih u Ljubljani kazao je kako demokratija u Bosni kasni 300 godina, što je prenijelo sarajevsko „Oslobođenje“ i to su mu tada, kaže,  zamjerili komunisti, a Salih Behmen je to vidio.

- Došao je Džemi u zatvor i rekao: „Imamo selam od tvog brata, nemoj se prepasti, ali očekuj ga ovdje.“

Nedžad je očito morao promijeniti taktiku.

Spašavanje brata Džemaludina

Počeo je pisati priče, veliki je ljubitelj književnosti, a bilo je u njemu i talenta, kako kaže, tog lirskog gena pridvoračkog. Prvu priču objavio je u „Preporodu“ i ona je dobila treću nagradu.

- Prvu priču u životu! Konkurs je bio anoniman. A kad se otpakovalo - dobio je ja! Onda su mene prepoznali. Drugačije su u komunizmu tretirali poznate osobe i to je jezivo. Nisam mislio da će komunizam ikad proći - zaključuje Latić.

A onda je, veli on, došlo do oslobađanja i reforme, Alija Izetbegović osniva stranku, Ante Marković je jugoslavenski premijer i reformist.

- „Preporod“ je imao ambiciju, ali nije imao novinara pa su raspisali konkurs. Nije se niko htio javiti za tu vjersku novinu. Pošto sam ja već bio piskaralo, a nisu imali koga, uzeli su mene. Bila je tu i Fahira Fejzić, to je supruga Hasana Čengića, ona je bila završeni orijentalist, bila je poznata, radila je negdje na radiju - kaže Latić.

Njegov prvi tekst se zvao „Muslimanski mazohizam“, bio je to analitički tekst koji su pohvalili mnogi bošnjački intelektualci, profesori, a neki od njih su se pitali ko je autor, mislili da je pseudonim. Bio mu je to veliki poticaj jer je, kaže, što se novinarstva tiče, više naredbom postao novinar, „nismo mi imali tada tu ideju“. A kada kaže „mi“ misli na Stranku demokratske akcije (SDA).

Nekoliko puta su novine zabranjivane po osnovu mog teksta. Istjerani smo iz „Preporoda“ zbog mog teksta „Crno-bijela Islamska zajednica“. Ja sam napisao taj tekst, oni su zabranili, taj broj nije izišao, istjerali su tu redakciju i mi smo onda morali praviti „Muslimanski glas“ - kaže Latić.

Pojašnjava da im se nije svidjelo što je kritikovao imame, „neki njihov pokret“. Saznajemo i da „Preporod“ nije jedini koji je imao „primjedbe“ na njegove oštre kritike i tekstove. I Alija Izetbegović mu je zabranio jedan broj „Ljiljana“.

- „Ljiljan“ se tad štampao u Ljubljani, poslije rata. Ja zaista nisam nikad po direktivama pisao. Tad sam napisao neki tekst, naša sekretarica Kulenović Zehada je bila rodica ili zemljakinja od Fahrudina Radončića koji je imao Avaz i on je tad jako dobro sarađivao s Alijom Izetbegovićem i bilo mu je jako stalo da se „Ljiljan“ kao konkurencija eliminira. Ona je njemu očito te naše reklamne naslove za novi broj dostavila. Ovaj je pokazao Aliji i Alija je naredio Džemi da se mora obustaviti, da nećemo ući u „Ljiljan“. A to je bio moj tekst. I stvarno je uništena ta naslovnica. Kasnije su od mene tražili 12 hiljada maraka za štetu. Ja sam belajsuz! Jedanput me je Alija Izetbegović zovnuo, mislim da se radilo o Harisu Silajdžiću i Edibu Bukviću. Tad je ovaj Bičakčićev lobi gurao njega za premijera, a ja sam rekao da se SDA obrukala jer ovaj Bukvić maltene nije imao posla dok nije SDA došla. Alija me zovnuo, nisam ga nikad vidio tako žestokog. Kaže: „Šta piše u Ljiljanu mora biti kao u Ustavu.“ Ja sam mislio da će me protjerati kroz zid. Nisam znao takvog Aliju. Jako je reagirao. I to zato što sam afirmativno pisao za Harisa, da treba biti Haris, kakav Bukvić, bog te stvorio?!? - sjeća se Latić.

Pored takvih „promotora“, SDA nije trebala opozicija, šaljivo zaključujemo, na šta Latić dodaje da mu je to jednom rekao i Zlatko Lagumdžija kad je prvi intervju sa njim radio.

 E moj Nedžade, da ja imam braću Latiće, on se izrazio, da se bacamo pod vozove, nešto je tako rekao, neku metaforu, kao što se mi bacamo, žrtvujemo za Aliju. Kažem ja da on ima Senada Avdića. Kakav Avdić!? On će mene ostaviti - tako nešto odgovara mi. Ali iskren da budem, ja sam to baš ovdje rekao Asafu Bećireviću, da ga Alah rahmetile spomenem, u zadnjem intervjuu za magazin Start, tekst pod naslovom „Bio sam Alijin templar“ - ja sam vjerovao da je on naša sveta država, vjerovao sam u te ideje, ja sam stvarno za njega bio spreman, ja sam imao patološki odnos prema tom čovjeku i vjerovao sam u tu ideju. Baš sam vjerovao. Ali to je normalno, svi ti pokreti tako izrode i masa ljudi tako krene za te, da kažem, malo revolucionarne pokrete, prevrate, dok ne dođe vrijeme da jedna grupa ljudi ščepa svu moć za sebe - sumira Latić.

Džemaludin je branio stavove, vodio rasprave s Alijom, bilo je i teških svađa, a najmanje kod njih 15 je svjedočio i naš sagovornik, ali nije bilo reperkusije za te njegove oponentske stavove. Vodio ga je instinkt i istinoljubivost.

- Ako baš hoćete, iskonski, islamska ideja, u islamu je veći stepen istinoljubivog čovjeka od šehida. Tačno Kur'an počinje, prvo iskreni, jer je teže biti iskren i istinoljubiv nego dati život. Eh sad, šehid je samo svjedok. Ako ćete, istina ima tri slova, sdk, to je i sadaka. Ko nije istinoljubiv ne može biti ni milostiv. To je povezano jedno sa drugim - pojašnjava naš sagovornik.

Na naše pitanje kako se desio raskol između njega i SDA i grupe iz „Ljiljana“, odgovara da je to sve režim, zato što „mi nismo bili ista ruda“. Da bi se razdvojili mora doći do temperature, kao zlato i bakar, opisuje slikovito, mora biti neka afera, mora biti nešto da bi se te dvije rude razdvojile, i na način kako su ovi pohlepni i kako su sve živo preuzeli, oteli, on to, kaže, nije mogao.

- Da poentiram, glumac Saša Petrović me jednom sreo na ulici i rekao: „Mogu li nešto da te pitam? Kako se ti razlikuješ od ovih svih mladomuslimana?“ Ja kažem: „Nisam ti ja u Mladim muslimanima, Saša, kakav ja mladomusliman.“ Kaže on: „Formalno nisi, ali bio si u toj grupi.“ Ja kažem: „Ne znam kako da ti odgovorim.“ Pita on, može li mi reći šta on misli. „Tebe je pravio sit k...c, a njih gladan.“ Ja kažem: „Hvala na komplimentu.“

I sud je potvrdio, nikakve veze sa „aferom Ljiljan“ nemamo

Negdje pred rat u BiH pojavio se i magazin Vox, a njegovom nastanku prema Latićevoj priči, zapravo prethodi priča o nekoiko frakcija kojih je bilo u nastanku SDA. Prvo, ističe on, nije prva stranka ova Alijina SDA.

- Prva stranka Alijina je u Hrvatskoj, neka Muslimanska demokratska zajednica, koju su on i Adil - neki Hrvat, musliman, Bošnjak, osnovali. Adil je jako uticao na Aliju, oni su imali suradnju i on je čak mislio da Adil vodi državu. Adil je bio prefrigan, pravo prefrigan, stvarno jeste, imao je involvirane obavještajne svjetske službe i mi smo imali te dokaze. Ima nekoliko frakcija tu, jedna je ona koja je išla, ma skoro rigidno moralno - vodio je Rusmir Mahmutćehajić. On je bio veliki oponent Adilu, a Alija se uvijek oslanjao na to da će on sve to nekako iskoordinirati između svih njih. On je bio malo mjesečar, znao je za Fikreta Abdića da je kosovac, ali je mislio da će ga upotrijebiti. I nikad nije dao na njega, išao je na mekšu varijantu. Adil je kupio prvo „Pogled“ sa Fahrudinom Đapom, ako se sjećate, to je vrlo ozbiljan jedan list bio. Bio je lopina i tačno je one mladiće bosanske, koji su briljantni, veliki novinari tog perioda, Manojlo Tomić, Tihomir Lozo, stvarno veliki novinari, on je to kupio za pare i okrenuo sebi. I onda je on dao taj novac za „Vox“. Vrlo dobro zamišljeno, ali mislim da su dječurliju zloupotrijebili, braću Kreševljakoviće najviše, koji su na jednom crnom humoru otišli predaleko pa su napravili ćele kulu, odgovarali na taj srpski, recimo, ekstremizam, medijsku propagandu u ekstremizmu i znam da je jedan broj platila Islamska zajednica za taj „Vox“. Senahid Bistrić je tad bio. Mi smo bili protiv toga, ali to je bilo više struja, više opcija - sjeća se Latić.

„Vox“ se ugasio, a SDA nije odustajala od ideje da uspostavi vlastiti kvalitetan medij. No, Latić reaguje, veli da „Ljiljan“ nije bio stranačko glasilo, već ideološko. Kaže da je „Ljiljan“ on napravio, a da je pare za „Ljiljan“ donio njegov brat iz Irana.

- To mi javno kažemo danas, krili smo to! Danas, pošto imamo te ideološke sukobe, jako su Amerikanci osjetljivi na Iran, pa „iranski čovjek“ - to je bio problem Latića, pa su nas kod Amerikanaca, kod stranaca, izbacili. A Džemo je iz Irana dovukao oružje na crno, 40 tona oružja. Top Sultan je Džemin, on je bio uhapšen na aerodromu jer je imao lažni pasoš hrvatski. To mu je Stipe Mesić sredio. Džemo je stvarno veliku ulogu igrao u ratu oko logistike, i on je dobio pare. Ja sam došao u Zenicu u sastavu Press centra Armije BiH i ja sam pozajmio 600 maraka od Enesa Begičevića u Zenici i doveo djecu - prisjeća se Latić.

Dalje pojašnjava da je Ljiljan Igasa (Svjetska Islamska humanitarna organizacija) finansirala, a da je on kazao bratu da neće da radi za Arape. Dogovorili su se: oni registruju „Ljiljan“ na sebe, mimo Igase - bili su u Zagrebu - a Nedžad će sve organizirati u državi, tekstove je slao autobusima.

- Prema tome, „Ljiljan“ je apsolutno nastao na braći Latić. Ja sam pozajmio 12 hiljada maraka. Mislite da bih ja vjerovao Brdaru da se zadužim kod nekoga da nisam vjerovao svom rođenom bratu. To je apsolutno naš projekat bio. I to što se kasnije zarađivalo, oni su od toga radili, to je naš projekat bio. Alija se njime ponosio, on bi na svojim glavnim odborima govorio „naš Ljiljan“, ali kasnije mu je postao pretežak - veli Latić

Potom pojašnjava šta stoji iza „afere Ljiljan“.

- Taj milion koji je dobio, nema veze Džemo, evo sad smo i sudski dobili to da nema veze Džemo sa tim, nego su drugi zloupotrijebili taj novac. Tada je Alija formirao komisiju i ustanovljeno je da je 800 hiljada maraka nenamjenski utrošeno. Ali to nemamo mi baš nikakve veze sa tim. Eh sad, što se mi nismo uspjeli medijski odbraniti pa je ostalo to zvono na Latićima, to je naš problem. Ja mogu razumjeti psihološki osvetu, recimo, Munje, Senada Avdića, jer smo mi ideološki, on je moj antipol ideološki zbog Udbe, zbog svega, on je napadao Džemu kad je bio u zatvoru. Bez obzira na to ja sam se sažalio na njega i za Bajram u ratu Sejo me zove, nemaju šta jesti novinari „Slobodne Bosne“. Ja mu kažem, Senade, ja imam, može, ali da skupa idu „Ljiljan“ i „Bosna“. Evo ti plata kao i meni, skupa i dogovorim, ipak, prihvatim Senada. Da bi se, recimo, to svidjelo Aliji pa kad dođe u Zenicu zove mene i kaže da hoće ovo i u Sarajevu. Ja kažem da ne može bez Senada. Da ne pričam taj dio…- zaključuje naš sagovornik.

„Slobodna Bosna“ i „Ljiljan“ zajedno su bili na zaglavlju za bosansko izdanje. Vani je samo bio „Ljiljan“, ali su koristili Avdićeve tekstove. Od toga što se proda u dijaspori finansiralo se za štampariju.

- Nije puno, pet-šest možda brojeva. Onda je to došlo u Sarajevo, u Sarajevu smo se razišli. Trebalo je to biti jedna novina, e to je vrijeme podjele, prvo Bošnjačkog sabora i njih je uzeo Bakir Alispahić pod svoje, da objasne borcu na liniji ako dođe do podjele Bosne zašto je došlo. Mi nismo pristajali na to. Ja se sjećam tog sabora, Hajdarević osuđuje Omera Behmena i tu ideju, a Senad Avdić piše tekst „Mala velika Bosna“ i to je bio ozbiljan raskol. Sad oni mogu, vješti su, ja sam nažalost radio vanredne poslove, najlakše je bilo pisati nepoderiva, cjelovita i fraze sipati i pod tim se kriti. Ali bili su oni pristali na to. Tu smo se definitivno razišli i kasnije smo bili sukobljeni ideološki - kaže Latić.

„Duboka država“

Tvrdi da nije postao kritičar SDA već da je znao da postoji ta „duboka država“, da su svašta radili. Bio je sit novinarstva, napustio ga i otišao u izdavaštvo. Htio je sve to ostaviti iza sebe. Pošto se desila afera Ljiljan, kaže da je on jedini iz te redakcije „kaput na rame, izašao na ulicu“.

- Svi su otišli u Islamsku zajednicu, u Medresu, eto ih i danas tamo. Ja sam otišao da zaboravim i rat i novinarstvo i sve. Bio sam opterećen nervno, ne znam smijem li reći, rasturen od rata. Ja sam stvarno veliku ulogu imao u ratu. Veliku ulogu. Ja sam spojio Alagića i Aliju, vi nemate pojma, ja sam bio na vezi sa mudžahedinima. Nisam ja doveo mudžahedine, pogrešno me to interpretiraju, nego sam bio na tajnoj vezi između mudžahedina i Alije i svi su oni svjedoci toga. To su toliki licemjeri da oni danas, niko, bio je Fikret Muslimović - sve zna. Ali znate kako su tada lajali. Bio sam duboko involviran u te prilike. Tako da je za mene „Ljiljan“ bio marginalan posao. Ja sam teško izišao iz rata - kaže Latić.

Prvi put je, kaže, osjetio grešku nakon teksta o Nedžadu Ugljenu. Sjeća se da ga je on zvao tri dana prije ubistva da se vide.

- Nećko Ugljen je bio direktor AID-a koji je ubijen. Ispala je afera, Herenda pronađen u šahtu, i ja zovnem Mustafu Borovića, kolegu novinara, i odem u centralu SDA. I Nećko meni kaže: „Nedžade, ubit će me.“ Pokazuje kasete, da skratim, ja sam stvarno zvao avlijanera Edhema Bičakčića, zato ga u svojim knjigama smatram najgorim premijerom ikad, i on se skoro smijao na telefon. To je moja informacija. Vrlo je bio nesvjestan. I desi se ubistvo. Ja napišem na dvije strane tekst, otprilike je poruka: „Jebo te država koja ubija svoje ljude.“ Poslije tog teksta zove mene Džemo kući, kasno, pita gdje sam danas u Medresi... Mi smo se nekad sastajali, vjerujem, 15-20 ljudi u reisovoj kući, u Medresi. To je bila neka vrsta ljudi kao nacionalna sigurnost i obavezno su mene zvali zbog Srednje Bosne. Ja bih došao kroz tunel na to sijelo. Tu bude Alija, pričali, malo sam ja govorio da budem iskren, rijetko kad sam šta govorio. I bio tako taj sastanak u Medresi i kažu kako ružno govori o tome Vasvija Vidović, zvala u Hagu, ovaj tekst Alija nešto ne voli,  kažu o tebi da zloupotrebljavaš informacije. Ja kažem: „Džemo, tvoj šef hoće političku istinu, tvoj brat piše istinu.“ Nikad niko jedno slovo neće demantirati iz tog teksta. Allaha mi, kunem se pred javnošću, godinu dana nisam htio imati kontakt s Alijom, njegovim kabinetom. E to je mene već odbilo, da se ja odmaknem od vlasti. Ja inače ne volim vlast. I Bakiru Sadoviću, pošto je on tad bio u kabinetu, on je sa novinarima, ja njemu kažem - odmakni. I nisam htio nikakav kontakt - priča Latić.

Odlučio je živjeti život mimo vlasti, vidio je, kaže, da su loše krenuli, da svašta rade, i dan-danas misli da su trovali ljude živom! To su za njega jezive stvari, istine koje za koje kaže da bi dao milion da ih nikad čuo nije.

Ko je trovao ljude živom?

- Pa ta, ja ću reći, duboka država, ali nemojte sada da to raspravljamo, govorimo o meni. Ako su takve stvari pri njima, to znači da zašto bih ja takav tekst napisao o Nedžadu Ugljenu - zato što sam već naslućivao da su skloni tim radnjama. Puno je informacija meni bilo dostupno, samo sam ja prezirao te obavještajne službe, prezirao udbe, špijune, ali sam mogao svugdje otvoriti vrata - tvrdi naš sagovornik.

Da li su novinari u ratu bili heroji ili zločinci?

Eh, to ti je dobro pitanje. Sad vidite šta ja pričam o sebi, vidite kakav je to bio rat. Sad imate boračka udruženja, nosaju cvijeće, slave nešto, niđe novinara, niđe niko osim njih. Nažalost, ko su glavne zvijezde tog rata, Tigar, Naser Orić, prokriminogene strukture. Šta se desilo od Armije - Rasim Delić zločinac. Ja sam učestvovao i u Patriotskoj ligi i prvi imao grupu na Mahmutovcu, prvi su moji momci izašli na Čolinu kapu, naprimjer.

Kaže Latić da je izmislio bh. „Zelene beretke“, a evo kako i zašto:

-Bio sam involviran u tu Patriotsku ligu. I meni dođe Munib sa nekim feljtonom iz Nina, nemam pojma. Oni su se jako okomili, mislim da je to uticaj ruski, na Mahmutćehajića, okomili se na Aliju Delimustafića da je KOS-ov čovjek. Eh sad, taj dan samo se sjećam da je meni, mislim on, rekao, a moguće da su bili i objavili vijest da je došao Kadijević u Sarajevo, u Predsjedništvo, Aliji donio kasetu što smo mi imali u Domu milicije neki skup, štit za Bosnu, ne znam kako se zvao, Atif Purivatra i ovi organizovali i da je na tom sastanku odlučeno da ćemo mi ipak formirati jedinice za odbranu. To je Kadijeviću bio po osnovu Ustava dokaz da djeluju kao i za Zenge, afera Špegelj u Hrvatskoj da izvede udar jer po Ustavu ima pravo na to zbog paravojnih formacija u Bosni. To mu je donio Aca Vasiljević i navodno Delimustafić, tako je meni rečeno. Sjedimo ja i Džemo i jedan Huso Rovčanin i kažemo: Šta ćemo, uhapsit će nas?! Haj'mo ostaviti neku ideju, ovo je gotovo: Patriotske lige, nas pedesetak pohapsi i gotovo je, obezglavljen narod… Sjećam se da je tada Senad Avdić u „Slobodnoj Bosni“ napisao da se formira bosanska vojska sa fesom. To je za mene bilo glupo i ja sam gledao film, „Zeleni anđeo“ se zove, u kome ima formacija američke vojske Zelene beretke, spašavaju neku časnu sestru, misionarku u džungli, nešto. Ija skontam da je to dobro. Znao sam Hasana Džakmića, momka portira u općini Stari Grad, koji je, vjerovali ili ne, bio u Afganistanu i on meni pričao o Afganistanu, i ja njega uzmem. Pošto ne izgleda ubjedljivo izrezao sam iz onih nekih propagandnih materijala rat, iransko-irački rat, nekog borca, kao fol u onoj vinterici … - sve namontiram i objavim. Dođem na press konferenciju, bila Rada Đokić, bio onaj Irfan Ajanović, u Beogradu neki poslanik, i on vodi press konferenciju. Rada pita za „Zelene beretke“, on pojma nema. I ja navečer u pola osam, postojala je jedna legenda, nedavno je umrla, legendarna voditeljica, spikerica TV Beograd, prva vijest: „Dobro večer. U Sarajevu formirane Zelene beretke!“ I Rada Đokić prenosi to. Tako je to planulo da je mene hiljade ljudi zvalo, ja bježao iz redakcije.

Pa da li je to novinarstvo, zanima nas.

- Jeste, zašto da ne u tim vanrednim stvarima! - odgovara on.

Posljednih godina izražava se preko portal „The Bosnia Times“. Kaže da mu je to životni projekat. Zahvalan je Bogu da mu je dao energije i pameti, da nije sve potrošio pa u šali kaže da se u jednom trenutku sjetio: daj da vidim šta mi je ostalo od pameti u tom ludilu i u tim ludim vremenima. Nije vjerovao u uspjeh ovog portala u mjeri u kome je uspio.

Šta je za vas uspjeh portala?

- Čitanost. A i uticaj - kratko odgovara.

Je li to što Vas prebiju s vremena na vrijeme, iskažu svoje mišljenje ili to što se uspijete održavati, naći publiku?

-Ne, ne, ne. Ipak moraš biti toliko čitan. Nemam marketinga i meni niko kao oponentskom portalu ne smije dati marketing. Ne smije niko sa mnom surađivati i jedini izvori su to kako stojiš na Facebooku i Google reklamama. Bar elementarno ne bih mogao. Ja nemam novca štekovanog da samofinansiram svoje. Prema tome, opstati i nametnuti se da budeš među vodećima, bar sudeći po čitanosti, pa čak mislim i više o uticaju. Pika se šta ja kažem, šta pišem - zaključuje Latić.

Planira proširenje portala podcastom koji će se zvati „Sarajevski armagedon“, a na osnovu njegove knjige, političkog bestselera koji je objavio 2014. godine. Neće to biti politika, trudit će se, kaže, da priča „haripoterovske“ političke priče.

Senad Avdić je uticao na mene

Kojih je 10 novinara koje biste nabrojali u posljednjih 30-40 godina u BiH koji su na bilo koji način uticali na Vas?

 Na mene?! Nema 10 novinara. Moj uzor je, mislim da sam najsličniji novinaru Sakibu Korkutu koji je u vrijeme Spahe bio urednik „Pravde“. E, on je stao u zaštitu Srba. Čitao sam pisma, upoznao sam mu kćerku Munibu i čitao sam mu pisma i tekstove i on se razišao sa Spahom, kao i ja sa Alijom. Na mene su dosta uticali drugi novinari iz regiona. Ja sam, recimo, kupio prvu novinu Danas u Banjoj Luci. Mislim da sam svaki broj Danasa, tada zagrebačkog, pročitao i kupio. Volio sam novine. Mene je recimo Aleksandar Dejanić posjetio kada sam bio u „Preporodu“ nakon što je Ali Hamnei posjetio Sarajevo. Odveo me na kafu u „Evropu“. To je za mene bilo jako veliko i ja sam ga vidio u Zagrebu na otvorenju zagrebačke džamije. Ja sam pisao tekst, a i on je pisao tekst. Sjećam se njegovog naslova: „Hiljadu i jedna munara“. Zavidio sam mu, njegov tekst bio je 100 puta bolji nego moj. Uticao je na mene Senad Avdić. Nisam ja bio ambiciozan nikad, kao novinar nisam bio ambiciozan. Kad smo radili u Zenici prvi broj „Slobodne Bosne“ i „Ljiljana“, dogovorili mi, i ja dogovorio štampariju. U jedan sat poslije ponoći Senad Avdić meni kuca na prozor u štampariji i donio četiri stranice te novine. Miriše olovo. Mi smo štampali skoro na vrećama od brašna, takva vrsta papira - sličniji vrećama brašna nego roto-papiru. Ja sam se tad šokirao i vidio da je njemu to toksično olovo i to novinarstvo u krvi. I da je tako strastven. Vidio sam to, taj odnos prema poslu i prema novinarstvu, mislim da je on najostrašćeniji, i tako se i pokazao. Šta je kod mene, ako se bavim novinarstvom, kada sam nakon pauze, pokrenuo portal, ja imam jedan zadatak: moraš me čitati. To su moji naslovi, moj oblik. On vrišti, viče: Čitaj me! Ja kada ne bih bio čitan ja ne bih pisao!

Novinar je misionar istine

Šta je za Vas novinarstvo?

- Pošto je sve živo u krizi, ko će danas reći šta je poezija, ko će danas to reći?! Ako bi se držali klasičnih definicija mislim da danas ne vrijede. Internet je sve promijenio. Ja osobno mislim da je bolje pitanje šta je novinar. Ako bi to bilo i na osnovu definicije, ako je ovako definiramo, po osnovu rimskog prava, kako kršćanstvo definira čovjeka tako rimsko pravo pravi ljudska prava i donosi zakone. Kako islam definira čovjeka tako šerijat definira njegova prava. Ako pođemo sa tim, dakle, kakva je definicija u ovom slučaju novinara kao čovjeka? Ja mislim da je biti novinar nešto najbliže ljudskoj misiji na zemlji. U religiji imaju svoje misionare, sve ideje imaju svoje, ali samo novinar je misionar istine. Išao sam Tolstoju na mezar. Iz Sarajeva sam zapucao u Jasnu Poljanu na stogodišnjicu njegove smrti samo da mu odam poštovanje, zato što je on u „Sevastopoljskim pričama“ napisao: „Svi su junaci junaci, ali junak svih mojih priča je istina.“ Ja sam junak, ili heroj, u onoj mjeri u kojoj sam bio privržen istini dok sam se bavio pisanjem za medije.