Do prije nekoliko godina bio je jedan od najnapadanijih novinara u Srbiji, a sada su, kaže on, režim i nacionalistički trudbenici proširili opseg djelovanja, pa su napadi i prijetnje ravnomjernije raspoređeni. O izborima u Srbiji, Vučiću, Dodiku, Nešiću, lažnim prebivalištima, manipulacijama, medijima, propagandi i njenom lošem utjecaju na BiH razgovaramo sa Nedimom Sejdinovićem, novinarom nedjeljnika „Vreme“ . Rođeni je Tuzlak, a od 1992. godine je  Novosađanin. Bivši je predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV)

Razgovarao: Zdravko Čupović (magazin Start BiH)

Vanredni izbori u Srbiji su završeni. Vladajuća stranka SNS je na nivou republike ostvarila apsolutnu pobjedu, dok su najkontroverzniji izbori bili oni beogradski, gdje su, možda neočekivano, u centar pažnje došli građani BiH, tačnije iz Republike Srpske. O čemu se radi?

- Postoje mnogobrojni dokazi da su građani, pre svega u Beograd, organizovano dovoženi iz raznih krajeva Srbije, pa i iz susjedstva. Opozicija je, prema istraživanjima javnog mnjenja, imala veliku šansu da pobedi u glavnom gradu Srbije i preuzme lokalnu vlast. Ta pobeda bi bila pre svega važna u simboličnoj ravni, a pošto je u politici simbolika važna, ona bi po svemu sudeći značila i početak ubrzanog rastakanja kriminalnog, malignog, nacionalističkog, po mentalno zdravlje celog regiona opasnog režima Aleksandra Vučića. On je morao na svaki način da ukloni mogućnost gubitka na beogradskim izborima. Njegova vlast počiva na jezivoj medijskoj propagandi najprimitivnijeg tipa, kontroli bezmalo svih medija i izbornom inženjeringu koji u sebi sadrže sve prevarne radnje zabeležene u istoriji svetskog višestranačja. Jedna od njih su tzv. fantomski glasači. To su ljudi koji imaju lažno prebivalište i koji često glasaju i na više mesta. Opozicija tvrdi da ima brojne dokaze, pored snimaka koji su kružili društvenim mrežama, da su glasači dovoženi u Beograd iz lokalnih samouprava u kojima nisu bili raspisani izbori. Osim toga, zabeleženo je da su glasači organizovano pristizali i iz BiH, od kojih su se neki – kako se čuje na pojedinim video-uracima – po prvi put obreli u prestonici Srbije. Oni nisu glasali samo za republički parlament, na šta imaju pravo ako poseduju srbijansko državljanstvo, već i na beogradskim izborima, što je protivzakonito. Za republičku skupštinu mogli su da glasaju i na drugim mestima, a u Beograd su dovoženi upravo radi gradskih izbora. Najverovatnije da imaju fiktivnu prijavu prebivališta, lažnu ličnu kartu, s obzirom na evidentnu spregu policije, vlasti i kriminala. Mnogi građani su se žalili da su na njihovim adresama prijavljeni ljudi za koje nikada nisu čuli, a koji su ostvarili biračka prava. U pitanju je ozbiljan organizovani kriminalni poduhvat velikih razmera. Svi izbori u Srbiji, od dolaska Vučića na vlast, bili su potpuno neregularni. Ovi su to još i više, zbog čega su i reakcije sa Zapada veoma oštre. Zapad se do sada pravio uglavnom lud, ali je izgleda stvar s ovim izborima otišla baš predaleko.

NEŠIĆEVO PONIŽAVANJE DRŽAVE

U štabu SNS-a zajedno sa liderima stranke slavili su i Milorad Dodik, te ministar sigurnosti BiH Nenad Nešić. Kakav je Vaš komentar, a kakav je komentar većinske javnosti u Srbiji?

- Milorad Dodik je sastavni deo srbijanskog političkog folklora. Na njega su građani odavno navikli, jer se on srdačno grli, ljubi i hvata sa svim predsednicima ili premijerima Srbije u poslednje dve decenije. Prisustvo Nenada Nešića, ministra sigurnosti BiH, ili recimo Andrije Mandića, predsednika crnogorskog parlamenta, u štabu naprednjaka većinska javnost u Srbiji nije ni primetila, jer su oni ovde manje ili više nepoznate figure. Prijateljstvovanja raznih vladara Srbije sa Miloradom Dodikom imaju za cilj potvrdu njihovog patriotizma, oni se time pokazuju kao neko ko brine o interesima Srba u dijaspori. A i održava se u životu, nekada vrlo jasno, nekada prikriveno, san o “Velikoj Srbiji”. Sa druge strane, Dodiku je potreban pečat beogradski i podrška ovdašnja, kako bi to koristio za unutrašnje bosanskohercegovačke i entitetske političke potrebe. Ne treba zanemariti da Dodik i njegovi saradnici imaju razgranate poslove u Srbiji, koji su često uvezani sa biznisima ljudi iz vrha režima. No, koliko god srbovao i busao se u patriotske grudi, Dodik zapravo nije naročito omiljen u Srbiji. On se doživljava i dalje kao nekakav strani element koji brunda dok govori. Prisustvo Nešića je svakako neviđen skandal: ministar sigurnosti jedne zemlje proslavlja pobedu stranke u drugoj državi. To zaista jeste ponižavanje Bosne i Hercegovine. Valjda će se nekada ispitati u kojoj su meri Dodik i Nešić učestvovali u organizaciji dovoženja građana iz BiH u Srbiju, odnosnu u izbornoj krađi.

Opozicija protestuje, traži poništenje izbora u Beogradu. Kakav epilog očekujete?

- Opozicija preduzima sasvim razumljive korake. Za njene simpatizere bilo bi potpuno neprihvatljivo da se mirno pređe preko evidentno masovnih izbornih neregularnosti. U međuvremenu, što je takođe razumljivo, zatraženo je i poništavanje svih izbora održanih 17. decembra u Srbiji. Teško je reći da li će u tome uspeti, ali svakako Srbiju očekuje turbulentan politički period, pa se svašta može očekivati. Uloga Zapada je takođe važna. Vučić je predugo sedeo na više stolica, pa možda sklizne sa jedne. Pitanje je i da li se uopšte ovaj režim može srušiti regularnim putem.

Nakon Vučićevog SNS-a, najveći pobjednik je kontroverzni doktor Branimir Nestorović, koji je osvojio zavidnih oko 5% glasova i predstavlja tas na vagi u Beogradu. Da li je to baš iznenađenje ili je ipak bilo očekivano?

- Nestorović, koji tvrdi da je ljudska rasa nastala na Marsu, a da je Zemlja ravna ploča, tek malo zakrivljena, direktni je produkt režima i njegove propagande. Vučićeva propaganda nije samo politička, ona u sebi ima i društveno-hipnotičku dimenziju, koja podrazumeva nametanje izvrnutih sistema vrednosti, odnosno cinično osporavanje civilizacijskih vrednosti, među kojima su i naučna znanja. Proces temeljnog “raspamećivanja” nacije traje već dugo i logično je da takve pojave kao što je Nestorović dobiju na popularnosti. Režimski marketinški stručnjaci su prepoznali da se Nestorovićeva popularnost može politički validirati i spakovali su njegove liste za učešće na republičkim i beogradskim izborima. Na taj način su određene, niže socijalne slojeve, koji su nezadovoljni vladajućom politikom, nagnali da posredno opet glasaju za vlast. Tu nema nikakve dvojbe. Nestorović je naprednjački rezervni igrač, i nije jedini. Kada već govorimo o propagandi, njenoj političkoj i društvenoj dimenziji, ne treba zaboraviti da su naprednjački mediji transgranični i imaju veoma loš uticaj na susedna javna mnjenja, u BiH recimo.

PROBLEM OPOZICIJE 

Krajnja desnica je doživjela težak pad jer nisu prešli cenzus. Da li je to dobra vijest ili ipak postoji neka „kvaka“?

- U principu je uvek dobra vest kada krajnja desnica doživi poraz. “Dveri” i “Zavetnici” su na prošlogodišnjim izborima nastupali na razdvojenim listama i osvojili bezmalo osam procenata glasova, a sada su zajedno ostali ispod troprocentnog cenzusa. Svakako je deo njihovih birača “preskočio” kod Nestorovića. Posledica je to i što se desna opozicija nije ujedinila po ugledu na proevropsku, što su njeni birači kaznili. Paradoksalno je to što su u Srbiji promene moguće jedino ukoliko leva i desna opozicija ostvare neku vrstu postizborne saradnje. Govorilo se da bi oni, ukoliko to dozvole rezultati izbora, mogli formirati na jednu godinu oročenu tehničku vladu kojoj će biti zadatak da organizuje fer i slobodne izbore, i započne borbu protiv kriminala i korupcije. Možda je i zbog toga kreiran projekat “Nestorović”, da to spreči. 

I dok pažnju i unutrašnje i međunarodne javnosti zaokupljaju brojne izborne nepravilnosti, čini se da u opoziciji ipak mnogo štošta ne funkcioniše. Imajući na umu da je Vučić suvereno na vlasti već 11 godina, uprkos pandemiji koronavirusa, ratu u Ukrajini, ekonomskoj krizi, prošlogodišnjem slomu energetskog sistema, uprkos poplavama 2014., uprkos protestima protiv iskopavanja litijuma, uprkos dva slučaja masovnih ubistava koja su pokrenula seriju protesta koji su, na kraju krajeva, inspirisali i sam naziv opozicione koalicije „Srbija protiv nasilja“. Da ironija bude veća, Vučić je sada osvojio duplo više glasova čak i u Duboni kod Mladenovca, gdje se desio jedan od dva masakra, baš kao što je na prošlim izborima osvojio najviše glasova u Nedeljicama, odnosno u selu gdje bi se i trebao kopati litijum. Gdje je problem opozicije?

- Po dolasku na vlast, Vučić i njegova propaganda su zapravo spržili opozicionu scenu. Nije ostao ni kamen na kamenu. Ona se počela obnavljati tek proteklih nekoliko godina. Jedan deo opozicije je kontinuirano satanizovan i sudski proganjan (uglavnom se završilo bez presuda ili sa oslobađajućim presudama, ali to je manje bitno, važna je bila prateća medijska kampanja). Vučić je imao snažnu podršku Zapada, koji je mirno posmatrao ovaj proces, a i mnogi građani Srbije nisu shvatili da je ubijanje opozicije ogroman, dugoročan problem, direktan put u autokratiju. Drugi deo opozicije je bio korumpiran, mnoge građanske stranke su ušle u otvorenu saradnju sa vlašću. Vučić ih je zapravo prevario, jer je time ove partije potpuno uništio. Platili su ceh “kolaboracije”. Više ne postoje niti Ujedinjeni regioni Srbije, a suštinski niti Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića ili Liga socijaldemokrata Vojvodine. Moglo bi se naći ogroman broj mana opoziciji u Srbiji. Ona je talac rascepkanosti, partikularnih interesa, liderskih sujeta i pogrešnih odluka, ali ipak treba imati u vidu da ona deluje tek u nešto malo boljim okolnostima nego, recimo, opozicija u Belorusiji. Ako su nešto ovi izbori doneli, to je da Srbija sada ima stabilnu opoziciju. Nadati se da će ona ostati jedinstvena u narednom periodu i da će naučiti nešto iz prethodnih grešaka. 

Živite u Novom Sadu, prijestolnici multietničke Vojvodine. Koliko je danas ostalo od te nekadašnje multietničnosti?

- Vojvodina se neprestano menja. Ona je različita u odnosu na period od pre deset godina, a kamoli u odnosu na vreme pre devedesetih kada je bila jedan od najbogatijih i najuređenijih delova bivše Jugoslavije. Njena multietničnost nestaje, pripadnici nacionalnih manjina, pogotovo mlađe generacije, svoj život premeštaju ili u matične zemlje, koje su mahom članice EU, ili dalje na Zapad. Više nego mladi većine, koji takođe odlaze u velikom broju. Sa druge strane, imamo kontinuirani priliv stanovništva iz centralne Srbije, sa Kosova, iz Crne Gore, iz Hrvatske i, naravno, BiH. Devedesetih je to bila posledica ratova, a potom su usledile ekonomske migracije. Politička autonomija, koja je trebalo da štiti multietničnost i multikulturalnost, pretvorena je u političku kulisu bez ikakvog sadržaja. Glavni krivac za urušavanje Vojvodine jesu nacionalizam i centralizam, ali ne može se reći da su nevine ni stranke autonomaške provenijencije koje su ogrezle u klijentelizmu. Tu su i stranke nacionalnih manjina, koje se nisu borile za interese običnih građana nego isključivo elita. Vojvodina je talac dobrih odnosa dvojice autokrata, mađarskog premijera Viktora Orbana i Aleksandra Vučić. Savez vojvođanskih Mađara je pod uticajem zvanične Budimpešte, jedan je od najvernijih partnera Srpske napredne stranke i u potpunosti je odustao od zahteva za viši stepen vojvođanske autonomije. Uglavnom, sve što je loše moglo da krene po Vojvodinu, krenulo je. Tema autonomije je praktično nestala sa političke scene. 

Vi ste bivši predsjednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), ali je zanimljivo da ste rođeni u Tuzli i da ste Novosađanin od 1992. Još je zanimljivije što ste na toj funkciji naslijedili drugog Bosanca, Dinka Gruhonjića, koji je rođen u Banjoj Luci. Kako ste uopšte završili u Novom Sadu?

- Stvari su uglavnom posledica spleta okolnosti, a ne, kako tvrde srpski nacionalisti, zavere raznih centara moći, od zapadnih do tursko-arapskih. Moja majka je inače iz Srbije, upravo iz sada čuvenog sela u kojem se planira izgradnja rudnika litijuma. Deo detinjstva sam i proveo u tom kraju. Početkom rata došao sam kod rodbine u Srbiju, potom u Novi Sad, da nastavim sa studijama jugoslovenske književnosti. Često govorim da je za mene Novi Sad bio i blagoslov i prokletstvo. Blagoslov, jer sam se ubrzo okružio brojnim, beskrajno dragim ljudima koji su, kao i ja, imali žestoki kritički otklon prema nacionalizmima i zločinačkoj Miloševićevoj politici. Njima moje ime nije smetalo, naprotiv. Prokletstvo, zato što sam zbog takve atmosfere ostao da živim ovde, a nisam pobegao negde vani, u neku normalnu državu, kao mnogi drugi. Da sam se pak zadesio u nekom drugom gradu Srbije, verovatno bih “klisnuo” glavom bez obzira. No, možda bih tamo negde daleko bio nesrećniji nego što sam danas, ko zna.

Nažalost, zbog svog pisanja i aktivizma ste često bili na meti raznih desničara, a pretpostavljam da je etnička pripadnost dodatna „otežavajuća“ okolnost. Da li ti napadi i dalje traju i kakav je intenzitet – da li je sada gore nego prije?

- Kao dete iz mešovitog braka, tačnije potomak raznih mešovitih brakova, nikada nisam imao osećaj etničke pripadnosti. Ni danas ne razumem da neko može da bude ponosan što je ove ili one nacionalnosti, iskreno. Ali sve to nije bitno, zbog vašeg imena i prezimena ljudi vas svrstavaju u određenu ladicu, i to vas ponekad određuje više nego lični osećaj ili stav. Svakako da su ekstremni desničari koristili moje ime da me dodatno dezavuišu, vređaju i targetiraju. Bio sam bezbroj puta i “mudžahedin”, i “hodža”, i “islamski fundamentalista”, pa čak i “ISIL-ovac”. Nisam, međutim, siguran da su uspeli u svojim namerama, čak su mi ponekad činili i uslugu, jer sam dobijao podršku i sa neočekivanih mesta. A ljudi koji me okružuju i koji mi znače i kojima ja značim još su me više voleli. Do pre nekoliko godina bio sam jedan od najnapadanijih novinara u Srbiji, a sada su režim i nacionalistički trudbenici proširili opseg delovanja, pa su napadi i pretnje ravnomernije raspoređeni.

U BOSNI SU LJUDI SRETNIJI

Aktivistkinja Aida Ćorović je nedavno pravosnažno osuđena zbog gađanja jajima murala Ratku Mladiću jer je, po mišljenju suda, kriva za remećenje javnog reda i mira. Komentar?

- Ne treba nikada zaboraviti činjenicu da je vladajuća Srpska napredna stranka samo apdejtovana verzija meganacionalističke Srpske radikalne stranke, a da je Vučić napredniji oblik Vojislava Šešelja. Time je i opasniji. Vučić i naprednjaci uglavnom neće javno veličati ratne zločince Mladića i Karadžića, ali se nikada neće ni odreći njih. Na druge načine, kroz uređivačku politiku medija koje drže pod kontrolom, ili preko bezbrojnih murala i grafita, dobro zaštićenih, slaće poruku svom biračkom telu da se oni politike iz devedesetih nisu suštinski odrekli. Samo su se morali malo modifikovati zbog izmenjenih okolnosti i zarad veće efektivnosti. I to im uspeva. Stoga u Srbiji nikada neće biti kažnjeni niti javno osuđeni oni koji veličaju zločince nego oni koji ih gađaju jajima, bukvalno ili figurativno. Nacionalistička retorika iz devedesetih u Srbiji je u potpunosti obnovljena. 

Medijske slobode su ugrožene na cijelom Balkanu, ali čini se da tabloidna scena u Srbiji nema konkurencije. Kako se uopšte izboriti sa time?

- Tabloidi u Srbiji nisu samonikle pojave, oni su kreatura političkih elita kojom se ostvaruju politički ciljevi. Služe da, kako sam rekao, “raspamete” građane, da manipulišu njima, što (dez)informacijama, što proizvodnjom straha i drugih emocija. Služe i za progon političkih protivnika i predstavnika kritičke javnosti. Kao takvi, oni se nalaze na platnom spisku, odnosno novac iz budžeta se na različite načina odliva ka njima. Novinarska i medijska udruženja godinama pokušavaju da kroz izmene zakona bar donekle urede medijsku scenu, ali to je nemoguće u državi u kojoj ne postoji ni “v” od vladavine zakona. Najveća moć naprednjaka se krije u kontroli i primitivnoj instrumentalizaciji medija, i oni od toga neće nikada odustati. Medijski problem u Srbiji je politički problem, i on se može početi rešavati samo promenom vlasti.

Nažalost, izbori ne samo u Srbiji već u cijelom regionu uvijek pokazuju veliku polarizaciju unutar društva. U takvim okolnostima je čini se nemoguće postići unutrašnje pomirenje, a kamoli pomirenje među susjednim zemljama. Ima li nam spasa?

- Iskreno, čini se da nam spasa nema, u smislu da ćemo se još dugo kretati u začaranim krugovima, i svađati međusobno, svako sa svakim. Valja nam naučiti živeti sa tim, i ne biti odveć frustriran. Ne treba, međutim, ni odustati od borbe, čak i ako ne postoji mnogo nade da će se stvari suštinski promeniti nabolje. Verujem međutim da, ukoliko se međunarodne okolnosti drastično ne promene, što nažalost nije baš potpuno nemoguće, neće biti novih međunacionalnih i međudržavnih ratnih sukoba, bar ne za našeg života. Takođe verujem da svako od nas snosi deo odgovornosti zbog toga što živimo u nesrećnim i neuređenim društvima. Neko je tome doprineo, a neko nije dovoljno učinio da se stvari pomere sa mrtve tačke.

U pozadini, iza velikih politika, mnoge pokidane veze iz devedesetih su obnovljene, a mnoge nove, kod mlađih generacija uspostavljene. U moru loših, to je dobra vest.

Vjerujem da pratite i situaciju u BiH. Kako izgleda situacija u BiH iz ugla jednog Bosanca - Novosađanina?

- Ne samo ja, nego i mnogi moji prijatelji, smatraju da su u Bosni ljudi neuporedivo srećniji, nasmejani i raspoloženiji nego oni u Srbiji. Mislim da i u BiH, iza velikih politika, postoji život koji teče svojim tokom i preskače vidljive i nevidljive granice. Deluje da je Bosni potrebna jedna nova, drugačija politika, da su se dosadašnje iscrple. Ali da me pitate kakva je to politika, ne bih znao odgovor. No, svakako to nije politika podsticanja konflikata i jednostavnih rešenja.