Vučić i radikalno jezgro studentske blokade su ideološki blizanci. Razlika između njih nije u tome šta Srbija treba da bude – nego ko treba da je vodi. Jedan dio protestnog jezgra ne želi liberalnu demokratiju. Želi „pošteniju Srbiju“ koja će često biti jednako autoritarna, samo bez Vučića. Hoće „pravdu“, ali ne pravnu državu. Hoće „narod“, ali ne građanina. Hoće „moral“, ali ne institucije. Hoće „slobodu“, ali u okviru mitološke matrice u kojoj je Evropa neprijatelj, a Rusija stariji brat. Vučić to prepoznaje instinktivno

Piše: Dragan Bursać za Start

Aleksandar Vučić je prvi put nakon četrnaest godina rekao: ne idem u Brisel. I desilo se – ništa. Nije se zemlja zatresla. Nisu se trgovi napunili. Nisu studenti podigli evropske zastave i rekli: „E, sad je dosta – hoćemo Evropu, hoćemo civilizacijska pravila, hoćemo normalnost.“

Ne. Srbija je progutala tu vijest kao što godinama guta sve: kao još jednu epizodu u rijalitiju koji se zove „država“, a vodi se kao privatno kartel-preduzeće. Vučićevo demonstrativno okretanje leđa EU nije izazvalo šok, nego ravnodušnost – a ravnodušnost je najgori oblik saglasnosti.

I tu počinje prava tema: Vučić je okrenuo leđa EU, ali to nikoga u Srbiji (čast izuzecima) pretjerano ne brine – jer, dubinski, EU ne interesuje rusifikovanu Srbiju.

Patetika kao metoda vlasti

Vučićeva patetika („Zapadni Balkan će biti bez Srbije“) nije diplomatska poruka Evropi. To je unutrašnja predstava za domaću putiniziranu publiku. To je poruka: „Evo, mi smo ponosni, mi se nećemo ponižavati, mi smo na svojoj (čitaj ruskoj) strani.“

A u stvari, on ne ide u Brisel jer nema šta da ponese. Nema reforme. Nema REM-a. Nema pravosuđa. Nema slobodnih izbora.

Nema vladavine prava. Nema usklađivanja sa spoljnom politikom EU, naročito prema Rusiji. Ima samo pusta retorika – i lista zahtjeva: da EU otvori klastere, da ne pita previše, da ne gnjavi sa Kosovom, da progleda kroz prste medijskom mraku, da zaboravi batine na protestima, da pređe preko zloupotreba.

A kad EU kaže „ne može“, Vučić ne kaže: „nismo uradili.“ On kaže: „e nećemo da dođemo.“ I time opet igra staru igru: nije on kriv, kriva je Evropa; nije on problem, problem je „nepravda“; nije on autokrata, on je „zaštitnik interesa“.

To prolazi jer je društvo već istrenirano da svaku odgovornost doživljava kao napad.

Evropski put bez Evrope

Formalno, Srbija je i dalje „na evropskom putu“. U praksi, taj put je kružni tok. Otvorena su poglavlja, zatvorena poneka, ali suština stoji. Čak i dokumenti EU više ne skrivaju frustraciju: nazadovanje u slobodi izražavanja, ograničen napredak u pravosuđu, korupcija koja se ne suzbija sistemski, nego selektivno, politička polarizacija koja se hrani medijskim trovnicama.

A onda dođe Vučić i kaže – niko neće u Brisel. Prvi put ni on ni bilo ko drugi. I šta radi većina Srbije? Slegne ramenima.

Jer u Srbiji, za razliku od zemalja koje su stvarno prelomile, EU nije politička religija. EU je roba za trgovinu. EU je kredit. EU je grant. EU je putovnica bez viznog čekanja. Ali EU kao vrijednosti? EU kao standardi? EU kao vladavina prava? To ne pali masu.

I tu dolazimo do ključne tačke koju treba izgovoriti jasno, bez liberalnih ukrasa.

Ideološki blizanci: Vučić i radikalno jezgro „studentske blokade“

U Srbiji se trenutno prodaje romantična, polarizovana slika: studenti kao nova nada, kao čista energija, kao moralni korektiv. Ne sporim ja energiju. Ne sporim ni hrabrost. Ne sporim ni činjenicu da je u autoritarnom sistemu svaka ulica važna. Ne sporim da oni mrze Vučića, kao što i trebaju.

Ali sporim – i to je suština – vrijednosni i ideološki pravac te ulice.

Jer, za razliku od Gruzije, Moldavije, Bugarske ili Ukrajine, beogradska “studentska ulica“ nema evropski potpis. Nema jasnu zastavu, ne onu od platna, nego onu u glavi. Nema artikulisan cilj: „hoćemo EU jer hoćemo pravnu državu.“ Nema preovlađujuću poruku: „hoćemo da budemo dio svijeta gdje sud nije partijska filijala.“

Umjesto toga, često vidimo:

-ruske zastave i ruske simbolike,

-pravoslavnu ikonografiju kao politički program,

-mitologiju kao ideologiju,

-anti-briselske parole,

-nacionalističke zamjenske narative koji se lako presvuku iz „anti-Vučić“ u „anti-EU“.

-profesionalne “nedavače Kosova“ i kojekave ratne veterane

To nije marginalija. To je ključ. Jer time dolazimo do paradoksa koji razara svaku naivnu nadu:

Vučić i radikalno jezgro studentske blokade su ideološki blizanci.

Razlika između njih nije u tome šta Srbija treba da bude – nego ko treba da je vodi. Jedan dio protestnog jezgra ne želi liberalnu demokratiju. Želi „pošteniju Srbiju“ koja će često biti jednako autoritarna, samo bez Vučića. Hoće „pravdu“, ali ne pravnu državu. Hoće „narod“, ali ne građanina. Hoće „moral“, ali ne institucije. Hoće „slobodu“, ali u okviru mitološke matrice u kojoj je Evropa neprijatelj, a Rusija stariji brat.

Vučić to prepoznaje instinktivno. Zato može da okrene leđa EU bez straha da će izgubiti “ulicu“. Jer ogroman dio “ulice“ mu je ideološki blizak. I zato je Vučić, paradoksalno, danas bliži tom radikalnom jezgru nego liberalnoj opoziciji.

On i oni imaju zajedničke neprijatelje:

-„Brisel“

-„strani plaćenici“

-„tužioci“

-„NVO“

-„izdajnici“

-„mediji koji pitaju“

-“liberalni dio opozicije“

Samo se razlikuju u tome ko ima policiju.

Polovina za Vučića, polovina protiv – većina protiv EU

Najveća zabluda regiona je da je Srbija duboko podijeljena između Vučića i „Evrope“. Nije. Srbija je podijeljena između Vučića i anti-Vučića. A Evropa je sporedna i neprijatna tema.

Da pojednostavimo bez uljepšavanja:

-Jedan dio Srbije je za Vučića jer voli autoritet, stabilokratiju, nacionalni marketing i „balansiranje“ koje je u praksi prorusko.

-Drugi dio Srbije je protiv Vučića, ali često ne zato što je on antievropski autoritaran, nego zato što nije dovoljno „tvrd“, „nacionalan“, „pravoslavan“, ili što nije „naš“ u nekom frakcijskom smislu.

-Treći dio – istinski proevropski, liberalno-demokratski – ostaje pusta promilna manjina, bez kritične mase, bez infrastrukture, bez medijske kiseline koja razara mitove.

Zato Vučićeva odluka da bojkotuje Brisel ne izaziva potres. Za većinu Srbije, EU nije moralna obaveza. EU je opcija, kad se može izvući korist bez promjene.

Generalštab: ruševina kao politička slika Srbije

Afera Generalštab, sa svim elementima – falsifikovanim papirima, ukidanjem zaštite kulturnog dobra, projektom „Trampove kule“, prijetnjama tužiocima, narativom o „blokaderima“ – savršeno oslikava mehanizam.

Tu je Srbija u malom.

Ruševina iz 1999. godine, simbol bombardovanja, pretvara se u investicionu kocku. Kulturna vrijednost se prelama preko privatnog interesa. Država se ponaša kao grupa ljudi koja je dobila ključeve grada i sada ga iznajmljuje kome hoće. Kad stvar pukne, kriv je narod koji je protestovao. Krivi su studenti. Krivi su tužioci. Kriv je „zapadni uticaj“ koji „ruši Srbiju“.

A tužioci, koji pokušaju da rade posao, dobiju etiketu „bogova osmišljenih da ruše suverene zemlje“. I onda Vučić najavljuje promjenu zakona o tužilaštvu – jer ga „ne interesuje šta ko govori protiv toga“. To je otvorena demonstracija: institucije postoje dok se ne sudare sa voljom jednog čovjeka.

I sad obratite pažnju: koliko ljudi je u Srbiji izašlo na ulicu da kaže: „Ne diraj tužilaštvo“? Koliko ih je izašlo da kaže: „Hoćemo evropske institucije“?

Malo.

Jer nije stvar samo u Vučiću. Stvar je u političkoj kulturi.

Brisel je shvatio – kasno, ali shvatio

Evropska unija danas sve češće razdvaja „narod“ od „rukovodstva“. To zvuči plemenito, ali u sebi nosi veliku zabludu: narod Srbije nije monolitna proevropska masa koju Vučić drži kao taoca. Narod Srbije je složen, često ambivalentan, često emotivno vezan za narative koji su direktno suprotni evropskim vrijednostima.

Zato EU ne trči da podrži proteste bezuslovno. Ne zato što je cinična, nego zato što se plaši da podrži promjenu koja ne vodi demokratizaciji nego novoj verziji iste matrice: autoritet, mit, crkva, nacija, neprijateljstvo prema „Zapadu“, romantika o „suverenizmu“ bez prava.

Brisel polako dolazi do gorkog zaključka: dok se u Srbiji ne pojavi jasno proevropski društveni blok, nema partnera za EU.

A Vučić, kao iskusni trgovac, to koristi. Zato može da igra igru „EU kad mi treba, Rusija kad mi treba, Kina kad mi treba, Amerika kad mi treba“ – i da, kad mu se kaže „dosta“, okrene leđa bez straha od domaće pobune.

Zato nema EU

I sad dolazi završnica koja možda najviše boli:

Vučić i studenti u blokadi, bar u svom radikalnom jezgru, kao što reakoh ideološki su blizanci. I zato, baš zato nema EU.

Jer EU nije tehnički projekat. EU je vrijednosni izbor. A Srbija, kao društvo, još nije napravila taj izbor. Nije ga napravila ni većina vlasti, ni većina opozicije, ni značajan dio ulice.

Sve dok se protesti svode na „dolje Vučić“, bez jasnog „gore vladavina prava“, bez jasnog „gore evropski standardi“, bez jasnog „gore slobodni mediji i nezavisne institucije“, Brisel će gledati oprezno, a Vučić će se smijati ispod stola.

Jer Vučić zna: nije pitanje da li će Srbija birati između Vučića i EU. Pitanje je da li Srbija uopšte želi EU, čak i kad Vučić ode.

A odgovor, na žalost, još nije onaj koji bi promijenio istoriju.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti tek 24 sata nakon naše objave, te je dužan objaviti izvor i link pod kojim je objavljen naš tekst.