Intervju

Monodrama glumca Nebojše Šurlana pod nazivom “Andrić: Moram da progovorim” sredinom marta izvedena je u Galeriji sarajevskog BKC-a. Riječ je o autorskom komadu u kojem adaptaciju, režiju i glumu potpisuje Nebojša Šurlan. Djelo je nastalo nakon dugogodišnjeg istraživanja literature, arhiva i intervjua koji govore o svakodnevnom životu bosnaskohercegovačkog nobelovca Ive Andrića.

U razgovoru za portal Startbih.ba Šurlan koji je inače završio Akademiju u Sarajevu u klasi Emira Kusturice, govori o motivima, reakcijama na dramu, prisjeća se studentskih dana, a dostakli smo se i studentskih protesta u Srbiji s obzirom da živi u Beogradu.

Razgovarao: Zdravko Čupović ([email protected])

Kako ste zadovoljni rekacijom sarajevske publike na monodramu “Andrić: Moram da progovorim” u BKC-u prije 15-ak dana?

- Prijatno sam iznenađen i obradovan prijemom kod publike sarajevske, jer mi je bilo jako bitno da osjetim kako će publika u Sarajevu da reaguje. Bio sam prezadovoljan, to je bio jedan od mojih prvih igranja monodrame "Andrić: moram da progovorim". Održao sam je u Beogradu, Banja Luci i Sarajevu, htio sam da jednostavno vidim kako ljudi reaguju u ta tri grada, tri sredine. I mogu da kažem da su sva tri grada isto reagovali i jako su dobro prihvatili monodramu.

Posebno mi je drago što su u publici bili kolege Hasija Borić, Amina Gutić, Miodrag Trifunov, zatim Jasmin Duraković i od njih sam dobio jako dobre pohvale. Izuzetno mi je drago što sam pred sarajevskom publikom ponovo nakon toliko godina poslije rata i nadam se da će to biti uskoro još i više, pogotovo u mom pozorištu, Kamernom 55, gdje očekujem da ću uskoro i da zaigram. Zapravo bilo kakva druga manifestacija, bilo koji drugi povod, ja bih volio da u Sarajevu barem jednom mjesečno igram Andrića. Mislim da je to jako bitno za ovaj trenutak, a pogotovo i za Andrića zbog načina na koji ga ja igram i gdje ga na neki način branim od raznih zloupotreba njegovog imena i njegovog djela.

Ja sam dosta proučavao Andrića i nigdje ništa nisam našao što nije borba protiv mržnje i protiv razdvajanja, protiv zla. To su jedine stvari protiv kojih se borio Andrić

Za one koji je nisu vidjeli. možete li nam ukratko reći o čemu se radi u monodrami?

- Ja sam radio muzičke spotove 20 godina, nisam se bavio glumom. I onda u jednom trenutku mi je jedan kompozitor poslao neku tužnu pjesmu gdje dijete od nekih 7, 8 godina pjeva jednu tužnu pjesmu "da izgori krv i suze od tuge bih zapalio zemlju".

I meni se to stalno vrti kao neki lajt motiv, a taj čovjek je inače pisao neke poznate pjesme, i ja mu kažem šta da radim s ovim, a on kaže, hajde molim te pošto si ti iz Sarajeva, iz Bosne da se to iskoristi za neki film, za neku predstavu, kao neki lajt motiv. I onda je meni došla u jednom trenutku ideja da taj tužni glas dolazi na grob Andrića svaki dan i pjeva tu tužnu pjesmu. To je na neki način, razlog zašto Andrić ustaje i kaže ne mogu više da izdržim ovu tužnu pjesmu koja svakodnevno od 90-ih, a znamo šta se desilo od 90-ih do danas, dolazi na moj grob.

Da li sam ja kriv? Zašto dolazi na moj grob? Na sva ta pitanja i odgovore odlučio je da pogovori u pozorištu, a pozorište je jedino mjesto gdje mrtvi mogu da ožive i da progovore. Tako da sam ja, na neki način ispričao kompletnu biografiju Andrića i gdje na kraju, poslije smrti, on kaže: čovjek za života može da reaguje na ono što se njega tiče, ali poslije smrti.... E to je neki moj autorski pečat gdje ja progovaram iz Andrića kako po nekom mom sudu i po mojoj umjetničkoj slobodi bi Andrić sad reagovao da je živ i šta bi on rekao i poručio ljudima koji koriste njegovo ime i djelo.

Plan Vam je  da predstava obiđe svaki veći grad u BiH?

- Ja sam sad u pregovorima sa Višegradom, Bilećom, Novim Gradom, Banjalukom, Travnikom. Pošto je Andrić cijeli svoj životni opus posvetio Bosni i na neki način to uvijek mora da se ponovi, on je milionsku Nobelovu nagradu  poklonio razvoju biblioteka u Bosni. Monodrama je tako koncipirana da je ona verbalnog karaktera pa mogu da je igram u bilo kojem prostoru, čak i u bibliotekama, učionicama, pozorištima, domovima kulture, ali ona je kamernog tipa i ja to mogu da bukvalno prilagodim u bilo kojim uslovima.  Moja želja je da u svakom mjestu u Bosni i Hercegovini, gdje god postoji potreba da se čuje priča o Andriću, ja bih gostovao. Po mojoj procjeni ima 50, 60 gradova u kojima bih volio da što prije odigram monodramu i da jednostavno ljudima pokažem, a uz to bilo bi mi veliko zadovoljstvo da je gimnazijalci, maturanti i mladi ljudi obavezno posjete. Ja sam dosta proučavao Andrića i nigdje ništa nisam našao što nije borba protiv mržnje i protiv razdvajanja, protiv zla. To su jedine stvari protiv kojih se borio Andrić i to su jedini načini na koji je on ispoljavao svoje zajedništvo od mlade Bosne, od mladih dana do zadnjeg obraćanja u Višegradu maturantima gde je poručio da ipak treba ljudi da žive složno i zajedno.

Ja kroz Andrića želim da kažem neki svoj stav i da iznesem šta ja trenutno mislim o situaciji koja se dešava u nas jer ipak je pozorište škola života i ona na neki način ljudima treba da ukaže na njihove probleme, odnose, da razriješi njihove dileme, da se dođe do istine, a na neki način, ova monodrama je istina o Andriću

Monodrama je znači praktično neki Vaš obračun sa svima koji iz raznih pobuda zloupotrebljavaju Andrića?

- Andrića treba čitati u svim dobima života, od mladih dana do starih dana, jer je on jednostavno takav i ja sam razne biografije čitao, svjedočenja o Andriću, i slušao razne priče o poznanstvima, o tome šta je Andrić čak i mislio- neki sada govore šta je čak i mislio i šta bi Andrić sad uradio. Tako da na taj neki način nisam nigdje našao ništa loše sa njegove strane, a toliko loših stvari sam čuo pa je ovo na neki način i odbrana Andrića od tih svih zlonamjernih postupaka raznih ljudi. Ja kroz Andrića želim da kažem neki svoj stav i da iznesem šta ja trenutno mislim o situaciji koja se dešava u nas, jer ipak je pozorište škola života i ona na neki način ljudima treba da ukaže na njihove probleme, odnose, da razriješi njihove dileme, da se dođe do istine, a na neki način ova monodrama je istina o Andriću.

Pišu li se neki novi tekstovi, drame..?

- Pa, pišem. Ja sam adaptirao jedan tekst koji je jako škakljiv. Slučajni susret u seks shopu, to je jedna komedija, duodrama koju sam adaptirao. To je jedan tekst austrijski koji se igra 20 godina u Beču, igra se i u Hrvatskoj, a ja sam ga adaptirao. U Beogradu upravo razgovaram sa nekim našim poznatim glumcima i neki casting je u toku, a imam i Covid apartman. To je neka priča koja je gotova. Milica Konstantinović je uradila tu satirično- nušićevsku dramu jer je covid prošao kao da ga nije uopšte ni bilo. Ima i neka priča koja se zove Ostrvo, mala asocijacija na Ostrvo Meše Selmovića, a moja velika želja je da sa Emirom Hadžihafizbegovićem, sa kojim sam i studirao, uradim Profesionalca Dušana Kovačevića gdje bih ja igrao ovo što je Bogdan Diklić, a on bi igrao ono što je igrao Bata Stojković, i tome se radujem. Ovih dana pregovoram o jednom kamernom prostoru gdje bih možda pokrenuo jednu novu scenu koja bi na neki način imala praizvedbe i ona bi bila neki novi pozorišni pečat i neka nova pozorišna ponuda u Beogradu, a naravno i gostovanja širom regiona. 

Moja velika želja je da sa Emirom Hadžihafisbegovićem koji je sa mnom studirao uradim Profesionalca Dušana Kovačevića gdje bih ja igrao ovo što je Bogdan Diklić, a on bi igrao ono što je igrao Bata Stojković , i tome se radujem

Reklama - nastavite čitati ispod oglasa

Vi ste inače rođeni u Drvaru, a  Akademiju ste završili u Sarajevu u klasi Emira Kusturice. Možete li se za naše čitaoce prisjetiti neke zanimljivosti iz tog vremena?

- Mi smo studenti koji se pokrenuli Teatar Obalu, ta naša generacije sa Audicijom, Bubom u uhu, Mriješćenje šarana...Ta anegdota je da je pretvorimo u nešto što bi bilo korisno i što je ostalo u Sarajevu, mada bih volio da je taj prostor mnogo aktivniji, a to je scena Obala. U to vrijeme se pojavilo nešto što je jako bilo interesantno u cijeloj Jugoslaviji. To je Scena Obala koja je imala svoj repertoar. Rat je to sve prekinuo. Tu se dešavalo mnogih anegdota, od proslava Zlatnih palmi do gađanja kesom i čuvenog novinara As-a koji je na naslovnoj strani napisao da se glumci gađaju kesama a ne uče glumu. Bilo je svega i svačega, do toga kad ostanemo bez dinara pa onda uđemo u restoran- Sabahudin Kurt je pjevao u kineskom restoranu, onda mi tu naručimo hranu i Emir to isfolira, priđe konobaru i kaže da nas je Sabahudin pozvao na večeru, i onda mi, jedan po jedan, napustimo lokal. Ima tih anegdota koliko hoćete. Recimo, jednu scenu je trebao Bata Ninčić da odigra u Štefici Cvek kad smo radili da glumi psa i da laje. Mi smo stalno ponavljali pa je on u jednom momentu rekao "hajde uigrajte to ja ne mogu više da lajem". Mi smo inače bili poznati, Emir i Bato, Haris Burina, nažalost  napustio nas je... Mi smo stvarno pravili neke jako velike poteze, ali smo pravili i skandale. Bili smo jedna generacija koja je onako baš, baš ostavila pečat, pogotovo u toj Sceni Obala, onda kasnije sve vidimo dokle je Emir dogurao. Dobio je Zlatnog lava. Ja se nadam da ćemo uskoro nas trojica posvetiti jednu večer Harisu Burini u Sarajevu i da odigramo neke isječke iz svojih monodrama.

Jadne su države i narodi kojima budžeti za kulturu počinju sa nula zarez nešto tako da se mora boriti, mora se omogućiti nezavisnim produkcijama, nezavisnim umjetnicima, moraju se stvarati fondovi, obavezati se velike korporacije koje zarađuju milione, trgovinske lanci da pomažu kulturu i da im to bude obaveza

Koliko je važna kultura na jednom postkonfliktnom, ali nekada jedinstvenom prostoru poput bivše Jugoslavije?

- Kultura je jako važna, ja zazirem kada čujem glumce i reditelje kada kažu da gluma ne može ništa promijeniti. Evo, ovo moje igranje Andrića u Bosni. Ako jedan mladi čovjek dođe i pogleda i sazna neke stvari i istinu o Andriću, ako on u životu bude u nekoj poziciji da bira između mržnje i zla i dobra, on će jednostavno na neki način će se sjetiti toga i shvatit će to. Ali nažalost, naši političari nisu shvatili Andrića, a mislim da ga nisu ni čitali i oni nemaju nikakvog pojma, tako da je kultura  jako bitna. A u našim državama, ovdje u regionu, vidim sad i u Bosni tamo kantonalno ministarstva je nešto odlučio da da neku marku za razvoj filma, a ovdje u Srbiji kultura počinje sa nulom. Jadne su države i narodi kojima budžeti za kulturu počinju sa nula zarez nešto tako da se mora boriti, mora se omogućiti nezavisnim produkcijama, nezavisnim umjetnicima, moraju se stvarati fondovi, obavezati se velike korporacije koje zarađuju milione, trgovinske lanci da pomažu kulturu i da im to bude obaveza. Pogotovo nezavisne, jer kad je glumac završio akademiju on uđe u neko pozorište bez obzira da li igra ili ne igra, ali on ima sigurnu platu.

A znate koliko je akademija i glumaca koji nemaju angažman, čekaju da li će biti neki dan snimanja ili neka serija ili pristaje na neke ne znam kakve stvari. Ja moram da kažem i poručim glumcima da je velika hrabrost stati sam na scenu bez ikoga i napraviti predstavu i dobiti aplauz poslije toga, nagradu od publike. Ja sam siguran ovo što sam uradio da je dobro jer to je potvrdila publika u ovih pet igranja, a očekujem do petsto igranja. Hoću da obiđem i dijasporu i kompletan region i to više puta, da ljudi vide. Meni uopšte nije bitno koliko ima gledalaca nego da bilo ko dođe ko će shvatiti o čemu se tu radi. Na kulturu treba obratiti pažnju i moraju i mediji i svi da rade i pomažu što više kulturu, da nju forsiraju u prvi plan jer to je jedino što vuče jedan narod naprijed. Znači kultura, ništa drugo.

Hoću da obiđem i dijasporu i kompletan region i to više puta da ljudi vide. Meni uopšte nije bitno koliko ima gledalaca nego da bilo ko dođe ko će shvatiti o čemu se tu radi. Na kulturu treba obratiti pažnju i moraju i mediji i svi da rade i pomažu što više kulturu i da nju forsiraju u prvi plan jer to je jedino što vuče jedan narod naprijed. Znači kultura, ništa drugo

Fakultet dramskih umjetnosti u Beogradu, iako po prirodi ne spada u red najmasovnijih po broju studenata, je jedan od nosioca protesta koji traju već mjesecima u Srbiji?

- Pa glumci imaju taj talenat, taj dar, obavezu i to školovanje gdje na prvim časovima kad dođu na akademiju i glumci i dramaturzi i reditelji i producenti, za razliku od svih ostalih fakulteta, uče šta je istina i šta je laž. Glumci su talentovani, i kada vide nekog političara ili bilo koga, da ono pozorišnim žargonom kažu da li je šmirant, da li priča nešto što bi narod volio samo da čuje reda radi ili stvarno govori nešto što je bitno i što je kvalitetno. I onda glumci prvi provale političare koji lažu, koji petljaju i koji varaju.

Tako da nije čudo što je to krenulo od fakulteta, a srećom su i ostali studenti na fakultetima to prepoznali i vjeruju glumcima. Kada dođu poznati glumci i stanu iza svojih riječi i žrtvuju svoje honorare, žrtvuju igranje u pozorištu, žrtvuju domove kultura, žrtvuju igranje u filmovima i serijama, zbog toga što se bore za istinu to se mora cijeniti i mora im se vjerovati. Glumci su tu u prvim redovima jer oni jednostavno shvate i prepoznaju laž, prepoznaju ljude koji govore neke stvari samo zbog laganja i zbog varanja zarad svoje lične korist. Nije nimalo čudno što su glumci u prvim redovima.

Bilo je duhovito kada je predsjednik države govorio da je Nebojša Šurlan idiot.

Kako očekujete da će se završiti ova studentska pobuna koja je postepeno prerasla u opšti bunt?

- Studenti su jednostavno odlučili da se protiv toga bore, hoće da žive u svojoj domovini, dok se sa druge strane bore da im neki kreten sa nekom sumnjivom diplomom ne dođe i bude im partijski postavljen za direktora neke javne kulturne institucije u Beogradu. Studentni hoće neka normalna, ljudska, poštena, iskrena pravila. Vi ovdje imate godinama v.d stanja. Direktori svih kulturnih ustanova su u v.d stanju. Zašto? Pa da bi moglo s njima da se manipuluše na izborima, da slušaju, da koriguju, da jednostavno imaju autocenzuru, da ne rade neke stvari koje bi normalno trebalo da rade. A to je da se bore za pravdu, za bolje sutra. Ljudi su u startu, čim su izabrani na neke funkcije, odmah pod kontrolom. To mora da se promijeni i oni su jednostavno čvrsto odlučili da stoje iza toga, a svi znamo da kada bi se njihovi zahtjevi ispunili otkrila bi se korupcija koja vodi zatvoru. Sve je zapravo jasno kao dan.

Glumci su talentovani i kada vide nekog političara ili bilo koga, da ono pozorišnim žargonom kažu da li je šmirant, da li priča nešto što bi narod volio samo da čuje reda radi ili stvarno govori nešto što je bitno i što je kvalitetno. I onda glumci prvi provale političare koji lažu, koji petljaju i koji varaju

Na samom kraju i jedna, nazovimo je zanimljivost. Sasvim slučajno jedan od uhapšenih direktora u Željeznicama Srbije zbog pada nastrešnice u Novom Sadu se također zove Nebojša Šurlan. Da li ste imali nekih neprijatnosti zbog toga?

- Bilo je duhovito kada je predsjednik države govorio da je Nebojša Šurlan idiot pa su mi mnogi slali klipove. To je zapravo njihov dojučerašnji čovjek koji je u nekom razgovoru sa ministrom finansija, gdje se tražilo od Šurlana da preda neke pare nekim navijačima, on je to sve, valjda spašavajući sebe, provalio javnosti. Ali nikad nisam upoznao čovjeka i pošto smo mi Šurlani sa Kozare i na spomeniku na Mrakovici imate Šurlana koliko hoćete, koji su izginuli za slobodu da bi ovi narodi sretno živjeli. Toliko nas je malo da ja nikad nisam sreo Šurlana kojeg ne znam. Ovoga, nasreću, ne znam, ali on je sad u zatvoru.

(Foto: Bosanski kulturni centar-BKC)