U toku je snimanje dokumentarnog filma i serijala „Historija bh. novinarstva“ kojim autor Dario Novalić, kroz razgovore i sjećanja novinarskih i medijskih autoriteta, želi pokazati bogat i zanimljiv put razvoja bh. novinarstva i njegove vrijednosti. Producent je Start BiH, a radi se u koprodukciji sa BHRT-om. Priredili smo dijelove sa snimanja razgovora sa Eminom i Mirsadom Ibrićem, vlasnicima legendarnog Radio M i dvojcem koji je pomjerao granice, postavljao nove standarde i u programskom i tehničkom smislu, te otvorio put svim ostalim privatnim i nezavisnim radiostanicama koje su nastajale kasnije

Priredila: Mevlida Novalić

Foto: Start i privatni album porodice Ibrić

Emina je ušla u Rebus. U to vrijeme bila je to najpopularnija diskoteka u Sarajevu. Ostavila je tašnu u kabini DJ-a, ušla je preko raje koja ga je poznavala. Izašla je iz kabine. Odjednom je zapela nogom za neki kabl. Nastao je totalni mrak. I muk: prestala je muzika, light show, nema struje… Bio je to glavni kabl za tehniku.

I dok ona, prestrašena, stoji u mraku, DJ Mirso je u svojoj kabini u svemu tome vidio neki znak- svjetlo! I, zaista, bi svjetlo - ovaj dvojac Mirsad i Emina Ibrić kasnije će u Sarajevu otvoriti Radio M, prvu privatnu i komercijalnu radiostanicu u nekadašnjoj Jugoslaviji i na Balkanu. Na njihovoj dozvoli piše 001, izdata je u Beogradu. Kasnije će voditi niz projekata, osvajati nagrade, organizirati koncerte, manifestacije, humanitarne akcije, festivale, podržavati mlade muzičke nade, kolege...

- Počelo je idejom firme 3M Music Company. 3M Music Company znači tri medija. Da neko ima u to vrijeme tri medija, to je bogatstvo. I počelo je tako. Prvo je svjetlo dana ugledao radio, a nakon toga klub M i vrlo kvalitetna kolor novina. Treća ideja je bila da se završi sa televizijom, ali tada je rat pokvario sve - u onom požaru koji je bio u Uniticu izgorila je oprema u vrijednosti od 200 hiljada, kamere i sve ono što je bilo spremno. Sve smo radili u saradnji sa Nikolom Borotom - sjeća se Mirsad Ibrić.

Ibrić se ranije bavio muzikom, bio je kako već spomenusmo, DJ, radio je krajem 70-tih emisije na tadašnjem Radio Sarajevu, muzičke emisije kroz koje je mogao steći iskustvo gledajući druge redakcije kako rade te preko svojih kolega; čuvena je bila  Zvjezdana prašina sa Husom Vladovićem, Vivijon - noćni program sa Zoranom Kapetanovićem.

Kako je počelo?

MIRSAD: Kada je Radio M dobio dozvolu, ja sam kontaktirao sa jednim Slovencem koji je imao LTELRAD firmu i on mi je donirao kompletan antenski sistem za početak, govoreći da on time želi da pokaže koliko je kvalitetno ono što on radi. Ja sam obično nabavljao opremu iz Evrope, jer Borota je često odlazio u London i na sajmove i sve što je bilo vrhunsko i najkvalitetnije, donosilo se i kupovali smo. Zahvaljući njemu mi smo bili prvi radio koji je emitovao sa CD playera, sa mini diska, sa tehnikom magnetofona. Borota je bio čudo! I zahvaljujući njemu Radio M je bio izuzetno kvalitetan. U isto to vrijeme na Radio Sarajevu su u paketima CD playeri stajali, nisu emitovani, ne znam iz kojeg razloga, ali mi smo bili prvi.

 EMINA: Nisu ih imali do 1993. I tad su rekli, Ismeta Dervoz vodi emisiju i kaže: “ „Slušamo čudesne zvuke sa CD-a“, koje smo mi imali već 90-tih. Ali se emitovalo i sa magnetofonskih traka, kaseta, pa su bili neki mini diskovi, tehnologija se mijenja.

Ovo što je Mirsad počeo govoriti kako je došao do ideje, on je previše fin da bi ispričao stvari o tome šta ga je navelo da to uradi. Radio je odlične emisije, devet odličnih emisija, sa krasnim ljudima, saradnicima, dobrim urednicima. Međutim, najveći je problem bio što je Mirso kao honorarac zarađivao više od svog urednika kome je to jako smetalo, iako su te njegove emisije sa timom sa kojim je radio bile najslušanije. On se jednostavno naljutio, pokupio sve svoje ploče, ne znam šta i rekao: „Ja ću otvoriti sebi radio, svoj radio ću sebi napraviti kad-tad!“ I onda, Radio Ilijaš je, nigdje veze stanica u to vrijeme, eksperimentalno počeo to da radi, napravio je emisiju, ne znam kako se zvala, koja je postala najslušanija u Sarajevu. Tu su išli narodnjaci, red se čekao da se u njegovoj emisiji gostuje. To su pjevači, zvijezde htjeli da plaćaju. Mirso je bio specifičan po tome što je sa vrlo malo pitanja toliko toga puno znao da izvuče iz sagovornika. To je bila njegova prednost. Šund je bio tada oporezovan, tako da nisi mogao svašta ni emitovati.

MIRSAD: Mislim, moram zahvaliti Emini, ona me je na početku odmah podržala. Čitavo vrijeme zahvaljujući njenom radu i odnosu prema mediju, to je sve bilo vrlo kvalitetno. Ona je jako vodila računa da ispoštuje moju ideju, a u svakom poslu najbolji odbrambeni mehanizam je kvalitetan rad. Dakle, mi smo preferirali to da imamo kvalitetne ekipe, jer u kvalitetnom timu ljudi se dobro slažu, dobro sarađuju, imaju dobre rezultate. O tome smo jako vodili računa. Na početku je bilo malo teže, bila je navala već postojećih novinara da budu dio Radio M-a, ali mi ih nismo mogli primiti. Odlično smo sarađivali sa jednim, po meni najboljim, edukatorom, Rinkom Golubovićem. I Milka Figurić je bila naš dobar saradnik. Željeli smo i radili na tome da mi pravimo tim od svojih ljudi. Moja ideja je učiti od najboljih, koja je datirala još od RadioSarajeva, tad sam učio od najboljih. Htio sam da je prenesem na moje nove saradnike, zajedno sa Eminom. I tako je i bilo, pravili smo kvalitetne timove. To su bili ljudi koji su radili svoj posao pošteno. 

EMINA: To je bila ekipa mladih ljudi koji nikad nisu radili na radiju. Borota je bio taj, Zoran Redžić je montirao opremu, savršen zvuk je napravio. Tada je bilo najvažnije biti pismen, uslovno rečeno. Biti pismen, biti sklon pisanju, na čemu sam ja radila, zato što je u novinarstvu ranije najbitnije bilo da imaš smisao za pisanje, da budeš radoznao.

Poslije druge godine fakulteta bili smo obavezni obaviti praksu, a po želji, mogli smo da ostanemo do eventalnog zaposljenja i do nekoliko godina. Tako da sam volontirala na Radio-Sarajevu, gdje se od stare garde moglo naučiti osnove, pravilno lektorisanje, pravilan izgovor, način pisanja kroz dramske sekcije. Tek kasnije, kao volonteru daju ti prilog i to dobijem pijačni barometar koji na kraju nije emitovan. To današnje generacije novinara ne shvataju. Ja nisam bila uvrijeđena, nego sam gledala da radim što više na sebi, da budem bolja, da bih nešto napravila. I nešto uspjela. Ali i tada se dešavalo, kolegica je moja šest godina volontirala i na kraju su primili neku novu djevojku koja nije dana provela u redakciji. Svašta je bilo uvijek. 

MIRSAD: Bila je jedna stvar o kojoj sam ja jako vodio računa. Ja sam svaki novi materijal koji dođe morao preslušati. Ukoliko nije zadovoljavao sve te produkcijske i sve druge uslove, ja ga nisam emitovao. Pa mi se dešavalo da mi dođe pjevač koji je, ne znam, prodao kravu, snimio materijal i kaže došao sam da platim. Ja preslušam i kažem ne može. Kaže on: „Pa ja se emitujem na dva kanala.“ Ja mu kažem: „I dalje se emituj, a kod mene ne možeš i da platiš.“ Tako da je to bilo rješenje. Ja nisam dozvoljavao da se nekvalitet emituje na Radio M-u. Druga stvar, nije bilo lako raditi u našoj ekipi. Emina kada raspiše konkurs za nove mlade voditelje ili novinare, javi nam se po 100-150 ljudi. Imali smo jako težak način kako da dođe uopšte taj novinar sa žurnalistike u situaciju da bude dio ovoga. Testovi su bili jako teški, i nisu mogli da prođu. Od tih 150, četiri primimo, od njih četvero, ako ostane jedno kroz edukaciju da bude dio tima, bilo je nama i uspjeh i zadovoljstvo. Dakle, bilo je dosta teško, vrlo teško biti dio ekipe Radija M.

EMINA: Dobro, mi smo usmjeravali ljude. Žao mi je bilo mladih ljudi koji žele i vole to da rade, a recimo, općenito, svi su težili mikrofonu, oduvijek. Međutim, meni je na prvom mjestu bila važna ta pismenost, smisao za pisanje, pa mu dam neki čaršaf dok su faksovi dolazili, papirni. I tako, dam mu čaršaf i kažem mu napravi mi vijest od jedne rečenice. Jer nama je svaka sekunda važna, mi nismo bili pričalački radio, puno muzike što manje govora, radili smo samo servisne informacije tada, što je bilo vrlo bitno, bili smo gradski radio, muzički radio, to je bio naš prefiks. Tako da nije im jednostavno bilo. Dešavalo se drugima da im godinu dana nisam dala u program da idu. I oni koji nisu bili uporni, oni su i otpadali. Govorila sam da je bitno da vole ono što će raditi, da moraš raditi zato što to voliš.

Kako se radilo? 

EMINA: Tad se „pješke“ radilo. Nije bilo opreme, nije bilo kompjutera kao što ima sada. Tako da su, jedan je motao trake, za razliku od tadašnjeg Radio Sarajeva koji su bili gigant za nas, prvo po broju ljudi. Tehnologija je naša bila naprednija. Oni su glomazan servis bili, recimo radimo zajednički neki projekat, i sad oni meni pošalju deset ljudi. Kod mene je to radilo troje ljudi. Jednostavno, nije bilo potrebe za toliko ljudi da rade, da mu neko dodaje traku. Gostovala sam na Radio-Sarajevu i čudila sam se: „Vidi, majke ti, kako onaj dodaje, onaj ide dole u fonoteku po ploču, ne znam ni ja.“ To kod nas nije bilo.

Bilo je tada zaposleno 40-ak ljudi. Sad recimo, ne moraš imati toliko ljudi. Sad ih educiraš u smislu „3 u 1“. Znači, to ti je one man show. To je njegova prvobitna zamisao bila. Mirso hoda po studiju sa slušalicama i priča, ne mora sjediti za stolom, tonac se slomi jadan prateći ga, ali je morao biti sposoban, zato su bili obučeni da to rade.

Angažovali smo Ceru, Dobrivoja Cerića, koji nam je radio finansije, bio je tu Gane, koji je nažalost preminuo. Komercijalista je bio odličan. Mirso ih je predao meni, na svakodnevni izvještaj - kako i šta. U početku smo i mi morali krenuti sa nekim, morali smo biti jeftiniji. Mi smo kao, ne znam, teško je to bilo. Ja sam napravila ugovore sa diskografskim kućama, pa sam išla po Beogradu po Diskosu, po Diskotonu, Sarajevodisku i pravila ugovore o reklamiranju novih pjesama, ali nije moglo sve proći. Moralo je biti kvalitetno, tako da su prošle mnogobrojne zvijezde. Nisu direktno plaćale, plaćale su diskografske kuće.

Mi smo jednostavno napravili preokret, ali baš radikalan preokret. Ja sam voljela 202-ku, nikad prežaljenu, Radio Sarajevo, mladi smo bili pa nas nije previše zanimala politika i vijesti, sve su nekako bile iste, sve je bilo kontrolisano, svi smo se više zanimali za muziku, muzičke emisije na 202-ci, omladinski, malo ležerniji pristup slušaocu, ali i to je sve bilo kontrolisano.

Liga humanih?

MIRSAD: A kada si spomenuo Ligu humanih, ona je značajna po masi tih nekih akcija, trebalo bi dosta toga da kažemo šta smo mi uradili za Sarajevo. Od dvije kuhinje, dvije apoteke negdje oko 10 hiljada lijekova smo podijelili za Sarajlije na recept. Onda, mobilna hirurška ekipa, 6.000 ranjenih ljudi smo mi opslužili. Nešto najljepše sa mojim saradnikom, još uvijek ga dobro pamtim, Vetkom Šalakom, smo napravili jednu akciju i podijelili 47.650 slatkih paketića djeci Sarajeva u zatvorenom Sarajevu. To nije nikad niko uradio. To je vrijednost te Lige humanih i ja sam ponosan na tu ideju, naravno, i na Radio M, koji je pokazao kao primjer da nema štele.

EMINA: Sa Sarajevo-taxijem smo radili humanitarne akcije '91. godine. Mirso je humanih osnova. Znali smo prikupiti krvi u TV-terminu, za 40 minuta ne znam koliko stotina flaša krvi, da ljudi odu u Zavod za transfuziju, a recimo, Javni servis skupi 10 flaša. Mislim, bili smo slušani. Sarajevo-taxi se uključio u sve naše akcije, baš su nas podržavali. Ljudi su nam vjerovali, to je bilo najvažnije. Što smo rekli, to smo i uradili. Osluškivali smo njihove želje, razgovarali sa ljudima, direktno su išli u program. Recimo, sad ti imaš u medijima sve je snimano, sve je montirano. Mi smo nabavili one man show FarPlay, program za automatsko emitovanje radijskog programa gdje se sve nasnima, pratili smo evropske i svjetske trendove. I sad se, recimo, dešava i na poznatim privatnim medijima da voditeljica ima minut da kaže šta je htjela, ako pogriješi, zakasni, nju presiječe muzika. Snimaju se čak i razgovori sa slušaocima. E mi taj program nikad nismo koristili do kraja. Jednostavno smo htjeli da ljudi osjete da smo mi tu za njih u svako doba, da nas nazovu za bilo šta što im treba. Imali smo veliku ekipu, bili smo na raspolaganju, puštali smo dobru muziku.

Vi ste sve vrijeme rata u BiH emitovali progam?

MIRSAD: Ne, ne. Desilo se da su prekinuli program na radiju kada su se oni događaji na mostu desili, kad su ubijene Suada i Olga. Vetko Šalaka i ja smo vidjeli i bili smo tu, pored nas su se te stvari dogodile. Onda smo napravili tekst, Vetko je napravio, ja sam pročitao, tad mi je bilo najteže u životu kada je Radio M u pitanju, pročitao sam i rekao sam: „Mi smo muzički radio, ne možemo svirati dok naše sugrađane ubijaju!“ I dva mjeseca smo prekinuli, ali nismo mogli izdržati zbog pritiska slušalaca, i poslije dva mjeseca smo morali početi ponovo, jer Radio M je bio servis ljudima i trebali smo im, i onda smo nastavili raditi. Onda su se desili neki drugi problemi.

Cacini dobrovoljci su bacili bombu na Radio M 

EMINA: Nije jednu nego dvije i plus su izrešetali svu opremu, sreća pa je predajnik bio sakriven iza fotelje.

Šta se desilo, Emina?

 EMINA: Pa ne znam, Mirse nije bilo cijeli dan.

Mislim da je bio maj 1993. Mirsada nije bilo, zujao je po gradu, pomagao ljudima, a ja sam bila sa ekipom, pošto nije bilo struje obezbijedila sam ekipi da imamo nultu kategoriju, jer sa nama je bio u zgradi i Pretis, pa smo se prikačili i mi, tako da smo svi imali struje. Ljudi su dolazili po 24 sata, nisu htjeli da idu kući, a drugo, mene je strašano bilo strah, sve su to bili mladi ljudi. Snajper je u Tršćanskoj tadašnjoj, sadašnjoj Fra Anđela Zvidovića, pucao svaki čas, granate su padale. U početku su nas sa Vojne bolnice gađali osama i zoljama, pa su nas natjerali da napravimo neki kratki prekid. Caco je bio normalan čovjek, muzičar prije rata, bio je raja… Kasnije smo saznali da je jednostavno čovjek puk'o, da mu je udarilo u glavu i podrška i logisitka SDA koju je tada imao, i počeo se i drogirati iz tih naših apoteka tražio je šprice koje ti nisi smio da ne daš. Nije bilo šanse. I, tako, dođoše ovi njegovi, došao je jurišni vod. Znači, to je 20 ljudi. Ja govorim, već sam 16 sati tu. Dođoše ovi, mi smo ih smatrali rajom. Kad, razletiše se, tamo onaj Bejtić, onu veliku pušku drži i kaže: Haj'mo svi izlazite! Ja ono, polako, umorna, naočale tražim. Hajde, hajde, on meni pokazuje onom puškom. Pokupim ja svoje stvari, kontam nek me i ubije, izađem ja napolje, izvedoše sve ljude. Tad je bio i Tarik Helić tog momenta tu. Mile Đurđević sreća da je pet minuta prije izašao, jer smo radili nas dvoje zajedno emisiju Evergreena. I onda je krenula ta pucnjava, pitali su Fudu, šefa produkcije, gdje vam je i šta je glavno ovdje. Fudo je pokazao ono što ustvari nije bilo bitno - to su izrešetali. I onda su odveli te ljude, htjeli su i nas žene, bila je Maja prevodilac.

Jurišni vod? 

EMINA: Da, jurišni vod. Ta djeca, meni je tako drago što mogu o tome da pričam, jer me to toliko strese i dan-danas. Nisam imala prilike pričati o tome do sada. Ali ljudima sam oko sebe, u svom okruženju o tome govorila. Dakle, jednostavno, Caco više nije bio to što je bio. To je postala kriminalna grupa. To se znalo. Odveli su Mirsu na kopanje, ali stavili su ga kao živi zid, između tih rovova i između četnika bilo je naših ljudi. Tu je bilo Srba u tim Kazanima. Ali nije samo Srba. Dakle mi kao civilno stanovništvo, ja kao žensko, kao civilni stanovnik sam se osjećala ugrožena. Hajde što sam bježala od granata, od snajpera od kojekakvih PAM-ova, PAT-ova i šta ja znam... Bili smo ugroženi i bilo nas je strah tih ljudi. Strah te bilo hodati od tih ljudi.

MIRSAD: Ne volim se sjećati tih stvari, ...

EMINA: Pogađa me to nakon toliko godina. Evo već sam se iznervirala, zato što je to jedna velika nepravda prema nama, mi to ničim nismo zaslužili. Kasnije smo dobili neka saznanja, da je to bilo, da je Caco dobio 50 hiljada maraka i 50 hiljada metaka. Tu noć kad su nas uništili bila je smjena ministra unutrašnjih poslova, Pušine na Alispahića. Sve je to politički montirano. Zato što se sutra više pričalo, Radio M je bio toliko popularan, toliko je bio blizak ljudima, ljudi su se digli da nam daju kasetofone, da nam daju sve što su mogli imati ti ljudi samo da što prije počnemo da radimo. I više se pričalo o uništenju Radio M nego što se pričalo o smjeni u unutranjim poslovima, što je baš vrlo važno i značajno u bilo kojoj državi. To je bilo to. Kasnije su Amerikanci dolazili da nas obiđu, američki ambasador. Pa kaže, što se niste obratili za pomoć, da smo mogli. Nismo mi ni znali da možemo dobiti bilo kakvu pomoć. Mi smo počeli praktično od nule, sami smo sve stvorili. Nismo bili članovi nijedne partije. Nismo bili prelivode, nismo se adaptirali, došli na vlast ovi, došli na vlast oni… To nam je velike smetnje pravilo u cjelokupnom radu svih ovih godina.

Koliko je trebalo vremena da se oporavite od tog rasturanja? 

EMINA: Mirso je tad rekao da više nikad neće uključiti radio, da će prestati sa radom. Odustao je. Međutim, ja sam radila, imala u tim apotekama Lige humanih ekipu ljekara. Ljudi su dolazili, pitali: Počnite, zašto ne krenete? I onda smo u toj mrakuši napravili, sklepali smo neke pregrade. Mislim jedna protutenkovska velika 155-tica je mogla probiti sva tri zida u kojima smo mi radili, u tom prostoru koji je bio ranije ustakljen. Pucali su ako svijećom prođeš tamo do toaleta, pucali su snajperom, pa se pukneš nogom od one drvene saksije od cvijeća što su bile, imam i sada ožiljak. Zagušim se kada o tome pričam zato što ne mogu da se pomirim sa tim, zašto se to nama uopšte desilo. I da Mirsu na kraju Caco privede.

Ni danas ne možete da se pomirite sa tim? 

EMINA: Ne. Sukob sa Hrvatima je bio tada, i Mirsu je priveo i pitao: Ti puštaš ustaške pjesme. Kaže Mirso: „Šta sam pustio?“ A on će: „Pa evo, ide ti Oliver Dragojević - Moj galebe.“ Mislim, van pameti su bile te stvari. A i ti ljudi koji su bili u Cacinoj nisu svi bili kao Caco. On je imao uži krug tih svojih ljudi koji su bili izvršioci, a tek kasnije se saznalo o Kazanima. Preko Lasta sam to sazanala. Kažu ljudi, kad smo to gledali mi smo povraćali. To je užasno bilo za gledati. Potreseni su ljudi bili. Mislim, nije se znalo o tim nekim stvarima. A vidim da je Mirso protiv toga što ja pričam, ja ne znam zašto. To je meni bio šok: Zašto njega? Šta je čovjek skrivio?!

MIRSAD: Hoću da kažem da smo imali svoje prioritete. To se dogodilo, trebala je nastaviti život, trebalo je opravdati ono što smo mi do tada radili. Ja sam zahvaljujući svojim sposobnostima brzo skupio opremu i počeo ponovo raditi i radili smo kao da se ništa nije desilo. Dakle, ja se ne volim toga sjećati i vraćati. Tako je, kako je. Opet smo pokazali da smo mi radio koji ljudi vole, zato smo živjeli. Tako da ja kažem, to je bilo pa prošlo.

EMINA: Mi smo osnovali Ligu Sarajalija, početkom samog rata, gdje je bila tzv. siva eminencija. Nešto smo pokušali da učinimo za Sarajevo. Bio je tu i Kerim Lončarević, pa je tu bio David Kamhi, Fadil Ćerimagić. Mi smo bili zaduženi za međunarodne kontakte, da obavijestimo ljude. Bila sam u saradnji sa međunarodnim press-centrom. I njima su mijenjali tekstove. Meni je onaj Hugh Neville, iz France Pressa, rekao: „Evo, pročitaj šta sam ja napravio s vama. Prvo je pitanje bilo: Je li radio M kao muslimanski radio? Rekoh ne, nego kao muzika.“ Pa su nas pitali kako vi žene uspijevate tako dobro da izgledate, sređene ste, mirišete. Pa rekoh, vi prikazujete samo žene u dimijama, ljude sa zavežljajima. Ne prikazujete kako ljudi žive u Sarajevu i kako smo mi živjeli prije. Nama Dior nije bio nepoznat, Lancome, ja sam tokom cijelog rata imala parfema jer sam ih ranije skupljala. Bile smo uredne i sređene, bilo je paste za cipele crne da praviš sebi kreon. Svašta smo mi žene radile, dovijale smo se kako smo znale i umjele.

Je li teže bilo voditi Radio M u ratu ili nakon rata? 

EMINA: Pa meni nakon rata.

MIRSAD: I ja se slažem, nakon rata je bilo teže.

Uz sve bombe, granate i snajpere? 

EMINA: Niko nam ništa nije pomogao. O svu ratnu štetu su se oglušili, kao to je bila paravojna formacija, itd. Ne odgovaraju za to što je izgorio neboder studija. Sreća pa je Mirso tri dana sa Dinom Šehićem iznosio opremu na 22 sprata pa puta 2 međusprata. Uspjeli su da nešto iznesu i da to sve spase, pa da bi se moglo kasnije krenuti ponovo iz te mrakuše.

Zašto je bilo teže nakon rata? 

EMINA: Pa nakon rata je bilo teže zato što domaće institucije ti nikakve podrške nisu dale. Medijima inače, to možda i ti znaš, kad smo dobili od Kantona nešto svi mediji zajedno po pet hiljada maraka, to nam je bilo čudo. Bile su tu međunarodne organizacije. Međutim, mi nismo nikad nikakve donacije primili, nismo željeli da budemo ovisni od bilo koga, ali smo, pošto smo bili samo muzički radio, u ratu, jednostavno morali da se prilagodimo potrebama građana i da uvodimo taj informativni program, vijesti. Snalazili smo se kako smo znali i umijeli, sarađivali smo sa UNPROFOR-om, sa SFOR-om, itd, sa tim Međunarodnim press centrom. To je to.

Mirsade, ti nikad u životu, pa ni u radu, nisi ništa prepuštao slučaju. Jednom sam te vidio čak da lijepiš plakate? 

MIRSAD: Jesam, platio sam nekome, a onda 100 plakata je on zalijepio, 100 bacio u Miljacku. Znam da to ne ide u korist organizacije koncerta i reklamu, jer je to jako bitno, plakatiranje. I onda sam, naravno, morao uzeti sam četku i plakate i isplakatirati. Onda to bude kako treba. Mi smo bili radio i specijalizirali se za organizaciju koncerata. Mogu slobodno reći da sam jedini čovjek u Sarajevu koji je Zdravku Čoliću uradio četiri koncerta, dva puta Koševo i dva puta Zetra. Zadnja Zetra je bila rasprodana tri dana prije koncerta. Radio sam Hari Mata Hariju nekoliko koncerata. To je onaj poznati koncert za djecu Srebrenice, kada je Hari došao u Sarajevo.

Ima vas i u organizaciji, promociji i tonskoj probi, nije bilo moguće da se dese neke drastične greške?          

MIRSAD: Ne, ne, ne. Ni slučajno. Pa evo, primjer je i pet radijskih festivala koje smo mi organizovali, gdje smo željeli da mladim autorima nađemo prostor i mogućnost. Dakle, oni su sve besplatno dobijali od nas, i dvoranu i ozvučenje i snimanje. Ljudi su se čudili, ali moja želja je bila da pokažemo naše bosanskohercegovačke vrijednosti, muzičke.

EMINA: I u ratu se to radilo.

MIRSAD: Da, to se u ratu radilo. Sjećam se festivala koji je u ratu dva puta organizovan u BKC-u. Jedno takmičenje amatera pjevača organizovano u bivšem kinu Radnik. To je Radio M radio da pokaže i da pomogne autorima.

Jako mnogo ljudi je educirano u prostorijama Radija M. Možete li se prisjetiti nekih imena? 

EMINA: Kako da ne! Od Amre Ekmečič, koja radi sada na TV1, od Une Bejtović, Lejle Pašalić, pa Tarik Helić je jedno vrijeme bio kod nas. Nada Damjanac je bila odličan tonac, koju smo doveli iz Inđije iz Srbije. Puno ih zaista ima. Mnogi od njih su, kako bih rekla, tako školovani kod nas da su se kasnije svi dobro zaposlili u drugim firmama. Jer u medijima nema para i nije nikada bilo. Tako da je radio bio osnovna edukacija i odskočna daska za dalje. Bila je to ekipa fantastičnih ljudi, ali to se razbježalo po cijelom svijetu.

MIRSAD: Osim novinara, educirali smo tonske majstore. To je radio Fuad Đozo, naš šef tehnike koji je sve to sjajno radio. Jako puno tonaca je na druge medije otišlo kada su završili ovaj posao i sada rade. To je sve to bogatstvo koje smo mi prosuli na druge medije, to je ono što nas posebno raduje, jer smo dali jedan kvalitet, jednu vrijednost ovim medijima.

Danas u BiH ima jako mnogo privatnih radiostanica. Šta biste vi sa svojim iskustvom rekli o tim radiostanicama? Šta im nedostaje, šta bi mogli popraviti? 

EMINA: Ja sam najviše protiv te automatizacije. Dakle, kad pustiš čovjeka na slušanom i uvaženom mediju, kad pustiš čovjeka da ima 60 sekundi, nekad 30, nekada 20, nekada 40 do minut plafon - kad ono mora pročitati što mu je neki urednik napisao, pa ne stigne, pogriješi u jednoj riječi pa ga ti automatski programi prekinu, jednostavno krene muzika, krenu reklame...

Mi smo prvi imali taj automatizovani program, taj FarPlay koji smo nabavili. Ja sam se o tome raspitivala još u ratu, pa je to bilo skupo. Pratili smo evropske i svjetske trendove. Ali nas je interesovalo to da me ne isključuje tonac nego da ja pritisnem dugme da sebi napravim neku pauzu da udahnem… Radila sam samo autorske emisije, muzičke emisije i tako, ali sam radila edukaciju svih novinara koji su ispekli zanat kod nas. Znači, koji su bili studenti žurnalistike posebno, kojima je vrlo bitno to vrijeme koje su proveli kod nas. Jer, recimo, naše ljude su bez probnog rada primali na Javnom servisu. Kažu: „Šta vas sve tamo uče, pa vi sve znate.“ Dakle, mi smo išli od nule sa njima i zato smo uzimali mlade ljude bez iskustva ili koji imaju neko kratko iskustvo, zato što kad je neko u startu pogrešno naučen teško je to ispraviti.

Nova je moda nastala, podcast - radio sa kamerom. Kako vam se to čini? 

EMINA: Mislim da smo mi to prvi uveli, da imamo kameru. Naši voditelji su bili protiv toga, mi smo bili vrlo fleksibilni i vrlo bliski sa svim svojim saradnicima, pa im je to smetalo - radim na radiju, što ne mogu da budem u bretelama, u šorcu i tako dalje. Pa smo onda taj video streaming ukinuli, ali imali smo prvi radio streaming. Znači, mi smo jednostavno bili preteča svega kasnijeg što se dešavalo u elektronskim medijima. Prvi smo izašli na internet, prvi smo imali mail, prvi smo imali streaming. Pratili smo jednostavno te svjetske i evropske trendove.

MIRSAD: Bez obzira što smo bili prvi, uvijek smo bili otvoreni i pomagali. Ja se sjećam kada je gospodin Berbić poslije nas krenuo sa radom, i došao: „Molim te, možeš li mi pomoći koju imate opremu?“ Ja sam sjeo i sve mu popisao. Bili smo vrlo otvoreni prema drugim ljudima. Svaki radio koji je nastajao, ako bi nam se obratio ja sam pomagao, želeći pomoći drugima da imamo što kvalitetnije medije. Tako da nikada nismo bili zatvoreni za ostale, nikada nismo razmišljali o konkurenciji. Ja sam uvijek govorio svojim saradnicima da je u svakom poslu najvažniji kvalitetan rad, da je to najbolji odbrambeni mehanizam. Ako radiš kvalitetno, ne može ti niko ništa. Ti si onda tu. Na kraju krajeva, ja sam imao ideju da pravimo Asocijaciju zajedničkih medija da bismo bili jači prema AMUS-u i prema svim ostalim, ali te ideje su bile pravljene, sve su pokušavalo, ljudi su to pogrešno shvatili pa privatizirali asocijacije.

Možete li uporediti novinarstvo sa početka vaše karijere i danas? 

EMINA: Ja mislim da je novinarstvo dobilo slobodu koju ranije nije imalo.

Umije li sa tom slobodom? 

EMINA: Ah, ima ih koji ne umiju. A drugo, rijetki su ti mediji koji to sebi mogu dozvoliti i finansijski ne mogu da opstanu. Jednostavno, moraju se baviti stvarima koje ne bi željeli da rade da bi mogli da plaćaju radnike, da podmiruju sve svoje potrebne troškove. Mi nismo bili taj tip, mi smo se oduvijek snalazili sami, nismo imali nikakvih donacija, ali smo zato radili ozbiljne projekte. Jer smo htjeli da pokažemo da možemo da budemo ozbiljan radio, ne samo zabavni, muzički, humanitarni, itd. Iz tog razloga smo radili fantastične serijale, bili među prvima koji su morali biti podržani od stranih institucija, poput USAID-a, itd. Radili smo projekte poput: Abeceda demokratije, Novinare biju, zar ne? Ljudska prava, prava djeteta…

MIRSAD: Pa sad je lakše raditi. Mislim, tehnika je dozvolila ljudima da budu kreativniji, da se educiraju. Ja uvijek govorim, novinar kao i mnogi drugi mediji nikad nije dovoljno educiran, ali uvijek ima mogućnost da napreduje, da prati a tehnika i ono što se dešava u svijetu daje mogućnost i prostor da se stalno educiraju.

Kada bi danas pravio novu muzičku zvijezdu, kao što ste ih do sada napravili jako mnogo, kako bi to izgledalo? 

MIRSAD: Teže je nego nekada kada sam ja radio koncerte. Bili su bolji uslovi, sada je već sve teže. Naravno, korona je ta koja je sve poremetila, ali ništa nema bez dobrih sponzora, jer to jako puno košta. Ako jedna dvorana košta 20 hiljada, ako jedna produkcija košta 200 ili 300 hiljada, onda je to teško skupiti, treba naći sponzora. Ipak mislim da će doći bolje vrijeme.

Je li to razlog zašto danas nemamo zvijezda poput Čole, Brene…? 

MIRSAD: Pa jeste. To je jedan od razloga. Druga stvar, imamo puno nekih novokomponovanih zvijezda koje ja ne cijenim uopšte. Uopšte ne mogu da slušam tu muziku. Ovi ljude koje ste vi spomenuli, oni su počeli u neka davna vremena, a još imaju vrijednost i traju. Evergreen traje, kvalitet traje - to je ono što je jako bitno. Mislim, jedan Čola, ne treba trošiti riječi o njemu. Goran Bregović, Dino Merlin, Halid Bešlić, sve su to prave zvijezde.

I na kraju šlag - Emina, zavšite emisiju. 

EMINA: Voljela bih je završiti tako što bih pričala još puno, pošto volim da pričam i pošto sam puna informacija, pa puno toga još nisam rekla i šteta što ovo ne traje duže.

MIRSAD: Ja ne volim puno da pričam, volim puno da radim.

Dobitnici bezbroj nagrada

Za svoj rad, Radio M je dobio bezbroj nagrada, priznanja i zahvalnica, od kojih se izdvajaju: 

• Srebrna medalja EUREKA sa Lentom Evropske zajednice u Briselu - za inovacije u radiodifuziji,
• Zlatna plaketa BIG HUMANS PEOPLE, u Londonu, u konkurenciji 100 zemalja svijeta - za trajno humanitarno angažovanje,
• Više puta Najbolji radio u BiH – Savez novinara BiH,
• Više puta nagrađivan za najbolje radio-emisije - Savez novinara BiH,
• Zahvalnice i priznanja Fakulteta političkih nauka u Sarajevu – Odsjek žurnalistika, za profesionalnu edukaciju studenata,
• Privredna / Gospodarska komora Federacije BiH , Privredna komora zemalja Balkana i agencija „Media invent“ iz Novog Sada, dodijelile priznanje „Zlatni most“ za doprinos afirmaciji evropskih vrijednosti i standarda, te stvaranje pozitivnog ambijenta i optimizma u povezivanju privrednika i tržišta.

Pogledajte cijeli razgovor:

Ovaj tekst je objavljen u okviru realizacije projekta "HISTORIJA BH NOVINARSTVA" koji predstavlja multimedijalni projekat kojim kroz dokumentarni film i serijal autor Dario Novalić, kroz razgovore i sjećanja novinarskih i medijskih autoriteta, želi pokazati bogat i zanimljiv put razvoja bh. novinarstva i njegove vrijednosti. Producent je Start BiH, a radi se u koprodukciji sa BHRT-om, uz podršku Fondacije za kinematografiju i Ministarstva kulture i sporta Kantona Sarajevo.