Razgovarao: Dario Novalić

Glavnog i odgovornog urednika beogradskog dnevnog lista Danas Dragoljuba Dražu Petrovića srećemo krajem septembra u Daruvaru, na 5. Fra Ma Fu festivalu, festivalu reportaže i reportera. Javnosti u Bosni i Hercegovini vjerovatno je poznatiji iz regionalno popularne emisije PLjiŽ koja se emituje na televiziji N1 gdje, zajedno sa Dragoljubom Mićkom Ljubičićem i Vojislavom Žanetićem, kroz humor i satiru, obrađuje društveno-političke događaje u Srbiji i šire. Ljubiteljima jugoslovenskog filma biće zanimljiv podatak da je Petrović sin popularnog glumca Bogoljuba Petrovića a da mu je kum bio glumac Dragan Nikolić. Razgovaramo o prilikama i neprilikama u Srbiji, novinarstvu, politici, Aleksandru Vučiću, opoziciji, PLJiŽ-u.

Kakvo je novinarstvo u Srbiji?

- Kada sam 1994. krenuo da radim u Borbi, tehnički uslovi su bili mnogo lošiji, ali je ambijent u kojem novinari rade skoro isti. Pritisci od vrha vlasti su uvek slični makar to bilo i u onim demokratskim vremenima kada su na vlasti bile takozvane prodemokratske snage. Također, novinarstvo je bilo na nekoj uzici i oni su želeli da novine prosto budu što manje novine, a što više njihova propagadna mašina. 

To se nikada nije promijenilo?

- Nijedan političar ne voli negativan publicitet. Njima je prosto novinarstvo više sredstvo nego što ga posmatraju kao neku profesiju koja je potrebna svim demokratskim društvima.

Šta je danas bolje, a šta gore u novinarstvu u odnosu na proteklih 20-30 godina?

- Bolje je to što novinari imaju mnogo više načina da, iako ne mogu u svojim redakcijama da se iskažu, to rade u nekim drugim medijima, ako možemo društvene mreže nazvati medijima. Mogu da naprave svoj sajt ili nešto što prije 20 godina nije bilo moguće. Postoje načini da nešto objaviš, a da to ne bude na papiru, na televiziji. 

Kako vi razumijete ovaj novi pokušaj novog zanimanja - novinar građanin?

- Šta je novinar? Neko ko se bavi svojom profesijom po nekim pravilima. To ga razlikuje od nekog tviteraša, fejzbukaša ili nekog influensera koji na Youtubeu objavljuje svoje radove ili neke priče. Oni ne moraju da se drže pravila niti kodeksa novinara, dok novinar, ako to želi da bude, mora da se drži toga. Društvene mreže jesu neka invazija idiota koji misle da su nobelovci. To može svako. To je jedna anarhija i kakofonija, a novinarstvo je nešto što ističe špicove društvenih problema i bavi se njima sveobuhvatno, ako je to moguće. U današnjoj Srbiji to, recimo, nije moguće jer imate bojkot određenih medija za koje članovi vladajuće strukture ne žele da pričaju. Jedan od tih medija je i Danas, čiji sam ja glavni urednik, i mi prosto tri i po godine nismo imali priliku da pričamo ni sa predsednikom Vučićem, ni sa premijerkom Brnabić, ni sa bilo kojim drugim visokim funkcionerima koji na taj način pokušavaju da uređuju naš medij tako što nam ne dozvoljavaju da čujemo obe strane.

  Kesić gledaniji od Vučića

Ko je tu na gubitku? Danas, ti političari ili javnost Srbije? Ili na dobitku?

- Niko tu nije na dobitku. Najviše strada profesija. Ako imate organizovan bojkot, uvek imate političara koji ne žele da pričaju za neki medij. Danas je jedan tradicionalan, ozbiljan medij koji nije tabloid. I tu nemate problem da nama date izjavu jer vam se gadi ono što radimo. Mi smo jedna fina, umerena novina. Mi čak nemamo ni crnu hroniku u većoj meri od toga da zabeležimo vest. To nije novina koja treba nekome da se gadi, to je prosto politička odluka da se bojkotuje Danas i pokušaj da oni budu članovi našeg uređivačkog kolegijuma tako što mi ujutro kada sedimo na kolegijumu znamo da nećemo dobiti izjavu druge strane kada pišemo o nekom slučaju. Onda ispada da smo mi jednostrani i proglašavaju nas glasilom opozicije iako mi to ne želimo da budemo, niti to jesmo.

Ko je danas opozicija u Srbiji?

- Danas su nažalost u Srbiji opozicija novinari, iako mi to ne želimo da budemo. Mi da želimo to da budemo, organizovali bismo se u neku partiju i izašli na izbore. Nas vlast pre svega doživljava kao opoziciju, a javnost misli da mi možemo da nadomestimo neke nedostatke srpske opozicije. Imate glasova da bi Zoran Kesić ili Mićko Ljubičić mogli da pobede Aleksandra Vučića. Njih dvojica, pošto su mi obojica prijatelji, stalno beže od tog poređenja koje je često tako da može njima neko da napravi probleme. Vlast u Srbiji svakog ko je protiv njih, a posebno nekog ko je potencijalni politički takmac može da doživi kao neprijatelja. Tako da mislim da ni Kesić ni Ljubičić nisu oduševljeni što se pojavljuju u nekim anketama gde ljude pitaju ko bi mogao da pobedi Vučića. Jedanput je pobedio Mićko, a jedanput je neki list upoređivao gledanost intervjua sa Vučićem i Kesićeve emisije koje su se emitovale u isto vreme. I onda je ispalo da je tu ustvari mrtva trka po gledanosti. To je besmisleno. Tad se pokazalo tačno ono kako je i postavljeno to biračko telo Vučićevo, da unutrašnjost Srbije mnogo više glasa za njega, dok ove urbane celine, poput Novog Sada i Beograda, ipak više gledaju Kesića nego Vučića. Tako i glasaju.

Kako tumačite činjenicu da u Srbiju ima mnogo veći broj printanih magazina nego bilo gdje u regionu, ali i šire?

- Ne znam za taj podatak, ali mi imamo jedno četiri ozbiljna nedeljnika i gomilu tih šarenih magazina koji se čitaju. Printani mediji ne opstaju lako, a ne opstaju ni bolje nego što su pre opstajali. Kada pogledate celokupan tiraž četiri nedeljnika, to su Nin, Vreme, nedeljnik koji se zove Nedeljnik i Novi magazin - mislim da njihov tiraž sveukupno nije veći od 30.000 primeraka, iako su oni često pokazatelj vlastima da imate slobodnu reč u štampi. I Danas, list koji ja uređujem, dnevni list, ima petnaestak hiljada prodatog tiraža iako imamo mnogo veći ulazak na sajt, ali od sajta prosto nemamo nikakvih prihoda.

Da li je moguće da se opozicija u Srbiji ujedini i izađe na megdan gospodinu Vučiću i na koji način?

- Opozicija u Srbiji se ujedinila, ali oni imaju taj problem što ne znaju šta hoće i taj bojkot izbora koji najavljuju predstavljaju kao cilj, a ne kao sredstvo. Bojkot izbora je postao cilj opozicije u Srbiji, ali oni prosto ne znaju šta će raditi posle bojkota. Nijedan političar iz opozicije nije to objasnio. Šta oni rade kad Vučić pobedi i dobije, recimo, 80% od izašlih kojih će biti recimo 47%. Šta oni rade posle toga, idu da šetaju u martu posle izbora po ulicama kao što smo šetali prošle godine.

Šta biste Vi uradili da imate mogućnost da organizujete opoziciju, koje biste poteze prvo napravili?

- Prvo bih kupio jednu komercijalnu televiziju koja bi ličila na Pink i ona bi bila jedna slobodna televizija na kojoj bi mogla da se pojavljuje opozicija sigurno, ali pošto bi je držala opozicija ona ne bi bila slobodna nego politička. Mislim da je  medijsko sputavanje ljudi kritičke javnosti da se pojavljuje po nacionalnim medijima osnovna smetnja ljudima u opoziciji i ljudima u Srbiji da shvate šta se dešava u Srbiji.

Mićko kao Mick Jagger

Kada bi opozicija imala tu mogućnost da li zaista mislite da bi fizički stigla da se pojavljuje onoliko koliko se pojavljuje Vučić?

- Vučić se jedino do sada nije pojavljivao u vremenskoj prognozi, mada jeste i to pre par godina kada su bile neke nepogode u Vojvodini pa je spasavao neko dete. U ovoj sadašnjoj situaciji u tim medijima u kojima se on pojavljuje ne može da ga stigne niko. Vučić komentariše fudbal, zove Zvezdinog fudbalera pre utakmice da mu kaže da ima osećaj da će on da postigne gol. Komentariše i ekonomiju, crnu hroniku, politiku naravno, spoljnu politiku... znači, on pokriva sve segmente jednog dobrog televizijskog dnevnika. Vi da ste urednik dnevnika, morate Vučića u dnevniku staviti od politike, ekonomije, spoljne politike, društva, do sporta. Ni ovi ljudi koji rade u tim državnim medijma nisu u zavidnoj situaciji, Vučić im se nameće prosto kao prvi čovek države koji komentariše sve što može da komentariše. Ode da otvori fabriku nudli, a iskomentariše sve što se prethodna dva dana desilo u Srbiji.

Šta biste vi novinari uradili da se Vučić odluči da se prestane baviti svojim poslom? Čime biste se bavili, kako biste pisali?

- Ljudi misle da smo mi vučićevski profiteri, što sa jedne strane jeste tačno jer se nameće razmišljanje da je satira u Srbiji nastala sa Vučićem, kao da prije toga nije postojalo satiričnih emisija i satiričnih kolumni. Nekako se ta Vučićeva ekipa postavila po šablonu iz Nušićevih komedija, da vi tu ne morate da imate neki poseban smisao za satiru koliko treba samo njih da gledate i da tercirate, date drugi glas.

Kako je nastao Pljiž, koliko traje, koliko i kako pripremate emisiju, uživate li?

- Pljiž je nastao kao potreba televizije N1 da od svojih sivih i tužnih i ružnih vesti, koje su takve prosto zato što je takva situacija u Srbiji, imaju neku emisiju koja bi to relaksirala na neki način. Mi kao trojac koji pravi tu emisiju smo imali osećaj da su vesti u Srbiji takve da prosto vape za komentarisanjem, da same po sebi nisu dovoljne. Ta emisija je nastala kao naša potreba da se iskažemo, a i N1 da malo izrelaksira program. Nastaje tako što tokom nedelje skupljamo, imamo čoveka koji skuplja razne priloge i vesti iz cele zemlje, i onda mi sednemo dva tri dana ranije i provučemo kroz sito te vesti, vidimo šta pre svega Mićku najviše odgovara, jer on je Mick Jagger u toj našoj postavi, šta mu odgovara da peva i šta da imitira. Onda se pojavimo dva sata pre snimanja, pri tome ne znamo šta je ko od nas trojice spremio, osim što nabacimo neke ideje tokom nedelje. Izlistamo malo ko je šta spremio i onda u poslednje vreme molimo Mićka da te imitacije ne izgovara pre snimanja, da bismo tokom emisije mogli da to čujemo kada i gledaoci. U početku smo bili skeptični, ljudi su u Srbiji voleli da gledaju Kesića, a mi smo možda i ličili na to, ali se pokazalo da to i jeste neka forma, baš zbog Mićka.

Koliko tu ima improvizacije?

- Ima dosta improvizacije, jer mi nemamo scenario i nemamo idiot u studiju, osim Mićka koji ima neke teze kada pravi neku imitaciju.

Mićko Ljubičić  je jedan od osnivača Indexovog radio pozorišta, koje je krenulo, kako i samo ime kaže, na radiju, da bi se nakon toga iselilo u sale širom bivše Jugoslavije, odnosno Srbije. Da li Pljiž ima neku takvu ideju za budućnost? Da izađe iz prostora studija i nastupa pred publikom?

- Mi smo sad nastupali na nekoj probranoj, slobodnoj Nušićijadi. U Srbiji imaju dve, jedna je državna, a drugu prave ljudi koji su organizovali tu državnu pa su ih izbacili ovi naprednjaci Vučićevi i, onda oni sada prave paralelnu Nušićijadu sa tom državnom. Mi smo učestvovali ove godine u avgustu. To je bio prvi put da sednemo pred publiku, jer je nemamo u studiju. I videli smo da se ljudi stvarno smeju na to što smo mi tamo izveli, i nije isključeno da krenemo na turneju kao što i Kesić ima svoj stand up i ide kao Aca Lukas, od Osla, Kopenhagena, Garmišpartenkirhena i to pravi. Mićko je trenutno na turneji po Kanadi sa svojom monodramom koja se zove „One stvari“. Mislim da je u Americi, ali krenut ćemo jedanput, pa možda dođemo i do Sarajeva.

Kad vas i kako možemo očekivati u BiH?

- Pa eto, kad nas pozovete, kako kažu. Mi smo blizu, doći ćemo uvek kad nas neko bude zvao.

Intervju je objavljen u okviru projekta Profesija novinar/novinarka koji provodi redakcija Starta  u partnerstvu sa Vijećem za štampu i online medije u BiH. Više ovdje