Novinar iz Srbije, u tekstu za magazin Start BiH, bavi se mehanizmima poricanja ratnih zločina u Srbiji i dugoročim posljedicama takvog odnosa prema prošlosti. Kroz analizu političke manipulacije tim narativima autor razmatra ulogu Aleksandra Vučića, ali i odgovornost opozicije, civilnog sektora i međunarodnih aktera u stvaranju autoritarnog poretka. Poseban fokus stavljen je na studentski pokret kao prvi ozbiljan društveni izazov postojećem sistemu i mogući prelomni trenutak savremene Srbije. Odgovara i na pitanje da li je jeziva priča o “Sarajevo safariju” nešto promijenila ili pokrenula u srbijanskom društvu.

Piše: Nedim Sejdinović za Start 

Postoje jezive stvarnosti u koje ljudi ne mogu da poveruju čak i ako ih suočite sa nepobitnim dokazima. Poznate su to stvari iz psihologije, mnogo puta aktuelizovane, pogotovo u kontekstu oružanih konflikta i masovnih zločina. Istine o demonskim aspektima ratova na prostorima bivše Jugoslavije u kojima je učestvovao “vaš narod” nisu tek puke informacije, one vam razaraju identitet i sigurnost, jednostavno nemate gde da ih psihički, politički i društveno smestite. Mnogo je lakše živeti u zabludama. A što vreme više protiče, zablude su sve čvršće – što duže traju, to je veći otpor čoveka da prizna sebi da je živeo u laži.

Trideset godina od završetka ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, i nešto više od dve i po decenije od kraja kosovskog, u Srbiji su stabilizovana dva masovna narativa. U prvom su Srbi najveće, zapravo jedine žrtve ratova, a sve one drugačije istine što su dokazima i presudama potkrepljene u bezbrojnim sudskim procesima, pre svega u Hagu, i drugde – samo su segment intergalaktičke zavere protivu srpstva. I drugi: eto, bio je rat, svi su činili zločine, strašno je to što se desilo, ali hajde da se ne vraćamo u prošlost. Postoji naravno i ona treća Srbija, koja je dobro obaveštena i decenijama ne može da dođe sebi, ali je marginalizovana, strpana u ćošak, bez prostora za bilo kakvu eskivažu.

ODGOVOR NIJE JEDNOSTAVAN

Zašto je to tako? Odgovor je kompleksan, moglo bi se napisati, pa i napisano je brdo knjiga na tu temu. Ali, hajde da protrčimo. Tu je ono o čemu već nešto rekosmo: teško je prihvatiti zlo, a pogotovo svoju “normalnost u njemu”, o čemu je pisala nemačka filozofkinja Hana Arent. Osim toga, građanska Srbija koja bi bespogovorno prihvatila nominalne evropske vrednosti i napravila otklon od mitomanije, nikada nije imala većinu, čak ni približnu, u državnom parlamentu, odnosno u vlasti i među elitom. Devedesete su bile ogromna preraspodela ekonomske i društvene moći, manje-više sve vlasti su delile iste tajkune i druge moćnike, koji su bili brana tzv. suočavanju sa prošlošću. Iz prostog razloga što bi to suočavanje zakucalo i na njihova vrata. A oni, često čak više i od političara, kreiraju javno mnjenje. Tu su naravno i tajne službe i uticaj Rusije, koja podržava priče koje urušavaju stabilnost na Balkanu, zarad svojih interesa. Baš je zabole ako ovde izbije neki ratić.

Sve su to već opšta mesta, bezbroj puta izrečena, ali postoji još jedna bolna istina koja se prećutkuje. Za sve ovo odgovornost snosi i srbijanski civilni sektor i građanske političke stranke. Očigledno nisu bili dorasli istorijskom zadatku, nisu uspeli da bar malo pomere kamen unapred. Jasno je da su protiv sebe imali prejake protivnike, ali je i činjenica da je tu bilo bezbroj subjektivnih slabosti i kretanja u ekskluzivističkim krugovima, “bacanja bombi” umesto predanog rada. Pojedine političke stranke i nevladine organizacije, antiratne i građanske, zabile su poslednje eksere u mrtvački sanduk istine onda kada su odlučili da podrže Aleksandra Vučića – što zbog profita, što zbog loših procena – u njegovoj restauraciji ultranacionalizma i primitivizma. Time su zapravo onaj kamen skotrljali na dno.

VUČIĆ IH ISKORISTIO KAO PAPIRNU MARAMICU I ODBACIO

Vučić je takve iskoristio kao papirnu maramicu. Privlačeći ih sebi, dematerijalizovao ih je. Tako to biva u politici, neke linije se ne prelaze, onaj ko te zagrli može i da te udavi. O svemu ovome se u regionu malo zna, ostalo se na nekim prethodnim utiscima i ljudima, koji prijaju ušima. Koristio je Vučić “građaniste” godinama da bi zbunjivao javnost, slao odgovarajuće poruke Zapadu, ali pre svega za dezavuisanje političkih protivnika. Ko god pomoli glavu, dobija šamare i sa desne i sa leve strane.

Primera je bezbroj. Setimo se, recimo, kako je prošao predsednički kandidat Saša Janković 2017. godine, kada je izašao na crtu Vučiću. Istovremeno je bio “izdajnik srpskih interesa”, “albanski lobista”, “strani plaćenik”, ali i “nacionalista”, pa čak i “ratni zločinac”. Setimo se i predsedničkih izbora 2022. godine: na jednom regionalnom portalu tvrdilo se da su svi kandidati, osim Vučića, proruski i nacionalistički. Kao, nije ni on cvećka, ali je bar “pod kontrolom zapada”. Setimo se da je tada njegova protivkandidatkinja bila i Biljana Stojković, koja je dugo godina antinacionalistička i antiratna aktivistkinja, i koja nema problema da Srebrenicu nazove – genocidom.

Sličnu, zapravo šibicarsku politiku, Vučić je rabio i u širim međunarodnim okvirima. Recimo, Zapadu je pričao da njegove oponente podržava Rusija, pa čak i da ne može da “obuzda” ultranacionalističke pit-bul medije u Srbiji, jer se oni finansiraju i kontrolišu iz Kremlja i njegove ekspoziture u Srbiji, Naftne industrije Srbije. U Rusiji je, pak, pričao da ga ruši mrski zapad. Nije se samo zadržavao na rečima; njegovi ljudi su se često nalazili na čelu antirežimskih protesta gde su nosili “patriotske”, “nedamokosovske” insignije, da bi uneo zabunu i izmenio smisao otpora. Kao što su njegovi ljudi rušili i palili na protestima, kako bi se demonstranti prikazali huliganima.

OBOJENA REVOLUCIJA IZA KOJE STOJI KREMLJ!?

Slična metoda se primenjuje i kada je reč o studentsko-građanskom protestu koji više od godinu dana “drma” Srbiju. U pitanju je, kaže režim, “obojena revolucija” koju je Vučić “pobedio”. Po sebi, nonsens. “Obojena revolucija” je termin koji se koristi za pokrete u istočnoevropskim zemljama koji su rušili ili pokušavali da sruše antievropske i proruske režime, dok Vučić, otkako je došao na vlast, tvrdi da je njegova politika proevropska, pa čak i da Srbija galopom juri ka EU. Sa druge strane, njegovi izaslanici su se rastrčali po Vašingtonu, Briselu, Berlinu i gdegod da podastru dokaze da iza studenata zapravo stoji Kremlj.

Ne može se reći da u tom zamešeteljstvu dugo vremena nije bio uspešan. Nije u pitanju samo umešnost nego i činjenica da zapadne zemlje imaju mnogo veće probleme nego da se bave Srbijom i da tumače i analiziraju sve nijanse ovdašnje politike. Imali su pametnijeg posla, a realno takav im je lider i odgovarao, bar donedavno. To se zove stabilokratija ili politika jednog telefona. Okreneš jedan broj i rešiš problem. Osim toga, vodio je politiku kao madam u javnoj kući. “Ako baba plače, daj joj keksa”, glasi čuvena rečenica iz filma “Oktoberfest” koji izgovara lik kojeg glumi Bogdan Diklić. Vučić se toga striktno pridržavao, i kada su u pitanju istočne i zapadne zemlje, ali i njegovi prijatelji i partneri, uključujući i kriminalne grupacije.

No, ne može tako doveka. Politika je često obmana, ali ne može da bude samo obmana. Stvari će kad-tad pući, i onda nema nazad. Izgleda da je sada došao kraj takvoj politici. Sve se raspada. Projekat kopanja litijuma stavljen je ad acta, “Generalštab” neće biti hotel u vlasništvu Trampovog zeta, najveći, već u najavi projekat EXPO 27 teško da će biti izveden, bar ne na način kako je on to zamislio. Zapadni političari ga izbegavaju, čak i Tramp, kojem je toliko puta neuspešno pokušao da se umili. A sada mu se tek zamerio, pokušavajući da mu uvali pokvarenu robu. I Kremlju je dodijao. Čak su mu akcije pale i u krugovima međunarodnog kriminala, koji ima ozbiljne akcije u Srbiji. Više nije čovek koji isporučuje rezultate već probleme. Deo tužilaštva i sudstva se otrgnuo kontroli i počeo da podiže optužnice protiv njegovih ministara, sve uz podršku iz EU. Morao je da posmenjuje šefove policije, jer nisu bili dovoljno lojalni. Što se više batrga, to sve više tone u živo blato.

Studenti su, svesno ili nesvesno, pokrenuli proces koji je nezaustavljiv, i koji je i svetu, i regionu, i građanima pokazao pravo lice Vučićevog režima. Ili se niko više ne pravi da ono nije takvo. Vučićeva politika je doživela kraj, čak i ako on opstane na vlasti. Odnosno, ona je u ovom obliku završila karijeru. Vučić može ostati vladar samo u jednoj potpuno izolovanoj državi, balkanskoj Belorusiji, u kojoj će politički protivnici biti hapšeni i zlostavljani (to se sada već dešava), pa i ubijani i u kojoj će nestati svaki privid normalnosti i demokratije. A time se jako podiže ulog.

SARAJEVO SAFARI U SRBIJI

U ovom kompleksnom kontekstu u Srbiju je dospela jeziva priča o “Sarajevo safariju”, odnosno turističkom “snajperisanju” sarajevskih civila, žena i dece. Nadati se da će italijanski sud istražiti da li je ta demonska priča odista zasnovana na činjenicama. Nadati se i da će se time pozabaviti i bosanskohercegovački sudovi. Oni u Srbiji sigurno neće, mada bi možda imali najbolji pristup svedocima i eventualno osumnjičenima u ovoj priči za koju je “Teksaški masakr motornom testerom” – romantična komedija.

Zahvaljujući neobičnom hrvatskom novinaru Domagoju Margetiću, koji se dugo već bavi likom i delom Aleksandra Vučića, u tu demonsku priču involviran je i predsednik Srbije. U Margetićevoj krivičnoj prijavi protiv njega, u slučaju “Sarajevo safari”, ne navodi se ništa drugo osim onoga što je već poznato. Sam se Vučić bezbroj puta hvalio da “poznaje svaki kutak Sarajeva”, kojeg je kao mladac tokom opsade posmatrao sa raznim oruđima i oružjima tokom rata. Sigurno se po brdima iznad Sarajeva nije bavio kulturno-umetničkim delatnostima.

E sada, kako je ova priča primljena u srbijanskoj javnosti? U većinskim režimskim medijima kao još jedan dokaz da antisrpski zapad radi protiv Vučića, što je opet dokaz da je on patriota i veliki političar koji brani srpske interese. U onim drugim medijima, plošno. Više kao odjek pisanja velikih svetskih medija o ovoj temi. Nije iskorišćena prilika da se stvar malo kontekstualizuje, da se podseti šta se to dešavalo Sarajevu tih devedesetih, dok su Vučić i slična ekipa vršljali oko Sarajeva. Valjda se procenjuje da nije vreme za to, ili da je prošlo vreme za to. Realno, čak i kada bi neki nezavisni medij počeo ovom temom ozbiljnije i temeljnije da se bavi, prošao bi toplog zeca, režimlije, bilo političari, javne ličnosti ili mediji, jedva bi to dočekali da ih dezavuišu kao “antisrpski element”.

Vučić je, uzgred, najavio da će tužiti velike svetske medije koji su pisali o njegovoj eventualnoj ulozi u safariju, ali to neće učiniti. Prvo, nema za šta da ih tuži, oni su verno preneli priču. A drugo, možda bi ti mediji mogli da otvore i druge priče o njegovoj prošlosti i sadašnjosti.

NEŠTO DRUGO NA DRUŠTVENIM MREŽAMA

Na društvenim mrežama situacija je unekoliko drugačija. Vode se ozbiljne rasprave. Recimo, potpuno je nebitno da li je Vučić pucao ili nije, da li je priča o safariju tačna i da li je on bio turistički safari-menadžer (rekao je pre nekog vremena da je išao u rat da pomogne, jer dobro zna engleski jezik). Sama činjenica da je bio tamo zajedno sa drugim “šešeljevcima”, da je davao izjave kako će “pobiti sto Muslimana za jednog Srbina”, da je učestvovao u organizovanju paravojnih formacija, i šta sve ne – bilo bi dovoljno da ga se skloni iz javnosti i politike jednom zauvek.

Dolazi se i do pitanja koja bi mogla, neočekivano, da otvore i najtraumatičnije teme, one s početka teksta. Kako je moguće da se uopšte desio Vučić? Kako je takav čovek uspeo da postane svevladar, da pokori celo društvo? Koje su se to sve političke, društvene, kulturne i istorijske silnice preplele da čovek sa jezivom prošlošću i strašnom sadašnjošću, bahat, patološki ljubitelj neistina, gebelsovski propagandista, okružen kriminalcima i secikesama, postane sve i svja? “Ako ovo mogu da rade svome narodu, šta li su tek radili drugima”, čuje se, u raznim varijacijama, na raznim mestima.

Ovo pitanje se postavlja i šire. Evropski političari i centri moći dobro su znali ko je Aleksandar Vučić, pa su ga ipak – nadamo se, samo donedavno – svesrdno podržavali. Proglasili su ga čovekom koji je faktor regionalne stabilnosti i koji će Srbiju da uvede u EU, nema šanse da neće. Posledice te politike su sledeće: međunacionalni i međudržavni odnosi nikada nisu gori, primitivizam i ekstremni nacionalizam su eksplodirali, Srbija nikada dalje nije bila od EU nego danas.

ILUZIJE I REALNOST

Vratimo se na studentski pokret. Ovaj neočekivani fenomen vratio je nadu građanima Srbije. Ne radi se tu samo o politici. Radi se o nadi da je moguće živeti u nekakvom drugačijem društvu, u kojem čoveku čovek nije vuk. A u Srbiji je doba vukova. I to je najvažnije u rasturenim društvima, vratiti nadu.

Postoje sa studentima brojni problemi. Da ne nabrajamo. U kontekstu naše priče, tu su kritike da previše koketiraju sa nacionalizmom, mitomanijom, rusofilijom i slično. Pa i to da nisu napravili otklon od devedesetih. E sada, u tome ima istine, ali hajde da situaciju pogledamo iz realističnog ugla. Jasno je da Vučića može da sruši sam širok pokret u kojem će biti predstavnici svih sfera društva – studenti nisu ideološki homogeni. Drugo, studentski zahtevi jesu potpuno u skladu sa onim što zovemo evropske vrednosti. Treće, oni su deca ovih prostora, nisu odrastali u Švajcarskoj. I četvrto, pomalo je bezveze da se od njih očekuje da se, pored svih tereta koji su stavili sebi na pleća, izbore i sa avetima prošlostima, koji su za njih daleka prošlost.

Koliko god to bilo proizvod gladi za istinom i pravdom, i srećnijim društvom, iluzorno je očekivati da će se u Srbiji odjednom pojaviti sila koja će ovo društvo suočiti sa onim što se dešavalo devedesetih. To se jednostavno neće desiti.

ALI, NEŠTO SE MOŽE DESITI

Ali, nešto se ipak može desiti. Tokom ovih godinu i nešto studenti, pa i srednjoškolci, mnogo toga su naučili. Iz svojih azila ušli su u svet političkog i društvenog aktivizma, naišli su na surovog protivnika, sa kojim se dobro nose. Zahvaljujući režimskoj propagandi – naučili su se medijskoj pismenosti, naučili kako ne treba. Kako je Vučić raskomadao državu i njene institucije, oni su naučili kako jedna država zapravo treba da izgleda. Shvatili su da nefunkcionisanje institucija nije fraza, već da to ugrožava život. Kao i korupcija, uostalom.

Možda vremenom zagrebu dalje. Pa razumeju da ovo što se dešava danas u Srbiji itekako ima veze sa devedesetim. Teorija kaže da u društvu u kojem se relativizuje istina o strašnim zločinima, uključujući i genocid, cvetaju svi drugi “cidovi”. Recimo, ekocid, protiv čega se studenti bore. Recimo, urbicid, protiv čega se takođe bore. Pohlepni i bahati naprednjački urbanizam je razorio gradove do neprepoznatljivosti. Kulturcid, koji se upravo dešava u punom obimu, jer je režim objavio rat kulturi, umetnosti, pa i nauci.

Ne treba očekivati velike napretke, ali gore od Vučića ne može biti. Iskreni, prijateljski zagrljaji novopazarskih i studenata iz drugih delova Srbije daju nadu. Lako je biti ciničan, lako je širiti beznađe, ali od toga nema ništa. Biće samo gore.