Politika / BiH

Beograd, 15.05.2016.

Piše: Jovan Radovanović, penzionirani beogradski novinar

PRE DVAJES I NEŠTO GODINA...

Ono arlaukanje na mitinzima u Banjaluci juče, pa i neka skorašnja arlaukanja po Beogradu, vratiše me dvajes i više godina unazad....

Tamo negde devedeset i neke, zima, sve zaleđeno, a još i duva prokleta košava.

Izlazim iz redakcije i žurim kući, vetar hoće da me odnese, a malo malo ozbiljno klizam i jedva se održavam na nogama.

Sagnuo sam glavu, gotovo je uvukao u kaput, e da bi se od hladnoće zaštitio, ali džaba....

U jednom trenutku udarim u nešto, ili nekog.

Dignem pogled, a u mene gleda iskežen četnik sav u crnom...jbt ko iz Bulajićevih filmova.

Noge mi se preseku.

Tip me psuje, urla, ne razaznajem baš šta, ali vidim da poteže neku revolverčinu...

Onaj moj glasić koji me vazda u životu muči, zajebava, maltretira, kaže nekako slatko, k'o da uživa:

„Aj' sad se lepo pozdravi sa životom.“

Međutim, čuje se jedan drugi glas, muški, odlučan:

„Pusti, bre, budalu, gde na njega da trošiš metak!“

Pojavi se drugi četnik, još krupniji od ovog „mog“, zgrabi ga i odvuče dalje od mene. Oteturaše niz ulicu, klizajući se, obojica.

Ne mrdam. Ne mogu.

M'sim klizavo bilo, bre!

------

Ono arlaukanje juče po Banjaluci, na oba mitinga, ono zazivanje Mladića i Karadžića, ono sve, a bogami i štošta što se svakodnevno oko mene dešava, vratiše ova sećanja.

Ne znam da li sam više ojađen, tužan ili besan....

Jer se gotovo ništa za ovih dvajes i više godina nije promenilo.

Sem nas. Stariji smo, bolesniji, umorniji....

Od svega.

A ONI sve besniji.