Vijesti / Bosna i Hercegovina

Za koronavirus svijet je čuo krajem decembra kada je u Kini registrovan prvi slučaj. U roku od samo stotinu dana svijet je došao gotovo do ruba ambisa. Zapravo, teško je hronološki i nabrojati šta se sve izdešavalo u tako kratkom periodu. Gotovo da nema kutka na zemlji na kojem se svakodnevno ne sabiraju umrli od koronavirusa. Svakodnevno smo izloženi vijestima o hiljadama preminulih u Italiji, Španiji, Francuskoj, SAD-u..Zabrane i restrikcije kretanja se uvode praktično na dnevnoj bazi.

Međutim, da li smo kao narod već oguglali na sve ovo što nam se dešava i ako jesmo zašto?

Odgovor smo potražili od  naše poznate psihologinje Prof.dr. Jasne Bajraktarević.

-Ovo su situacije i novo vrijeme u kojem se puno bolje snađu ljudi koji su naučili na krizu. A mi zapravo iz krize nikada nismo ni izašli. Od rata naovamo imamo neku vrstu tendencioznog podizanja tenzija iz različitih razloga. Bez obzira što je zvanično rat stao 1995., mi do danas nismo izašli iz ratne psihoze.

Šta to znači?

Konstantno iščekivanje nečega što će nam ugroziti život, a to je u suštini osnov anksioznosti, neurotičnog načina života koji je nama postao normalan život. Stalno su nas dresirali, kako je to kojem političkom trendu odgovaralo, plašili su nas, zastrašivali, imali smo razne nestašice, hoće li ili ne biti gasa.. Godinama unazad su nas radi svoje nesposobnosti da vode državu na najbolji mogući način, zapravo pripremali za ovakvo stanje. Koliko god to paradoksalno zvuči, ljudi na ovim prostorima su naučeni na krizu, na tendenciju straha i iščekivanja nečeg lošeg. Zbog toga je nama ovo drastičniji nastavak stila života koji imamo 25 godina. Oni koji su izašli iz rata, nastavili su da vode mentalni rat sa građanina ove zemlje i zemalja na Balkanu da bi time ostvarili lični interes bez sistemskog funkcionisanja države.

Prema tome, jedna od dobra stvari, ako se to tako uopšte može reći u ovoj situaciji, četvrt vijeka nas pripremaju da će biti sve gore i gore. Mi jesmo pripremljeni. Mi ne očekujemo. Izgubili smo osjećaj da možete da živite sa platom koja znači dostojanstvenu vrijednost vašeg znanja i rada. Mi smo prestali da živimo sa tim da je zdravstveni sistem adekvatan našim očekivanjima. Prestali smo da živimo sa tim da će naša obrazovana djeca sutra dobijati poslove. Mi na Balkanu odavno ne živimo sa osnovnim ljudskim pravima. Ovo je jedna od stvari na koje smo naviknuti.

Da li će sve ovo ostaviti trajnog traga na mentalnom zdravlju?

Dobra stvar je što smi mi prilagodljiv narod. Lako se naviknemo i na loše i na dobro. U dobrom jako brzo zaboravimo loše. Zaboravimo i ljudske kvalitete, emocionalnu bliskost, solidarnost. Moram napomenuti i da će se mnogo toga tek dešavati jer tek ulazimo u najgore dane.

U kom smislu?

Prevencija i ono što se od nas očekuje je „condicio sine qua non“ (nešto bez čega se ne može) i u tu nema dileme – socijalna distanca, zatvaranje u kuće. Ne treba vam zakon da vam to govori. Dovoljan je zdrav razum i malo znanja, ali sada ulazimo u fazu kada će se broj oboljelih povećavati i kada će svi problemi kojih smo se plašili na neki način doći do izražaja.

Više se ne radi o tome da li će kolektiv ovo podnjeti. Da, kao kolektiv i kao narod podnjećemo jer smo daleko otporniji od mnogih naroda u okolini, ali moramo da se pripremimo na razne sistemske i nestrukturirane greške do kojih će upravo dolaziti zbog onoga što nam se dešava.

Da li to znači da smo oguglali na sve nesreće i nedaće?

Skoro, ali niko nema pravo da to kaže u generalnom smislu. Ne želim da budem citirana kao neko ko generalizuje bilo šta jer ja to nika dane radim. Da, kao ljudi na Balkanu mi smo možda spremniji mnogo više od nekih naroda koji nikada nisu imali ovakve probleme.