[{"img":"https:\/\/cdn.startbih.ba\/articles\/2019\/11\/12\/jovan-divjak-start.jpg","thumb":"https:\/\/cdn.startbih.ba\/articles\/2019\/11\/12\/100x73\/jovan-divjak-start.jpg","full":"https:\/\/cdn.startbih.ba\/articles\/2019\/11\/12\/jovan-divjak-start.jpg","size":"403.33","dimensions":{"width":1170,"height":580}}]
Intervju

IN MEMORIAM/ Jovan Divjak,filantrop i vizionar: Ljubav, poštovanje, mir je ono što treba da vas krasi

Napustio nas je Jovan Divjak. Ljudina. I više od toga. Objavljujemo intervju koji je magazin Start BiH objavio 2019. godine povodom 25. godišnjice udruženja Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu

Razgovarao: Dario Novalić

Foto: Mevludin Mekić

Udruženje Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu ove godine proslavilo je 25. godišnjicu. Razgovaramo s idejnim tvorcem, penzionisanim generalom Armije BiH i filantropom Jovanom Divjakom, koji je cijelu ovu priču pokrenuo u najtežim danima za stanovnike glavnog grada Bosne i Hercegovine.

Sjetite se te 1994. godine kad Vam je palo na pamet da bi obrazovanje moglo graditi BiH i to u trenutku kad se nije znalo ni kako će se rat završiti!

- Verovatno je to bio mesec maj ili april 1995. Naučio sam da čovek treba da bude koristan, razmišljao, onako sam sa sobom, šta bi to moglo biti. Setio se kakvo je stanje bilo 1945. a školovao sam se. Bilo je tada u Zrenjaninu puno izbeglica iz Hercegovine, sva sela oko Zrenjanina čak su dobila imena iz BiH: Sutjeska, Lazarovo - gde je Mladić našao svoj kraj. Sećam se da su bili bez materijalne mogućnosti i da su izgubili dosta, bez svojih roditelja, porodica i znam na koji način je to školovanje bilo teško i bez vizije. Sve me to navelo da procenim, da onda kažem mom okruženju, prijateljima da bi tako nešto trebalo uraditi, formirati nešto, neko udruženje koje će se baviti obrazovanjem. Kasnije sam imao neke svetske misli - Mendela je rekao da je obrazovanje najjače oružje kojim se može menjati svet.

VIZIJA U NAJTEŽIM TRENUCIMA

Zar Vi kao general Armije BiH niste imali pametnija posla?

- Moji osnovi poslovi kao generala Armije BiH, odnosno kao pukovnika bili su oni koje sam u mladosti i hteo. Hteo sam da završim psihologiju, pedagogiju, ali majka nikada nije mogla da me školuje, bila je razvedena, pa sam otišao u vojnu školu. Čitavog rata radio sam jedan deo tog obrazovanja, odlazio sa vojnicima na linije, odlazio u uredništva novina, odlazio na pozorišne predstave, obišao sve položaje grada, svih 26 kilometara prošao dva, tri puta u toku rata. Već tad sam prenosio tim mladim i malo starijim ljudima znanja kako da se brane i isticao sam uvek da oružje nikada ne upotrebljavaš prvi, a ako budeš napadnut odgovori. Moja edukacija je trajala odlazeći na pozorišne predstave, pa se glumci raduju da vide eto jednog pukovnika, kasnije generala. Jednostavno, već sam tada, u tom vremenu rata činio ono što treba i mladim i starijim ljudima - pomagati im da teškoće prevazilaze i kroz obrazovanje. Prve moje posete su bile u školama na Dobrinji - kako je to samo bilo kad smo Grebo i ja prvi put tamo ušli!!! Grebo je ostao mesec dana, bilo je neverovatno da šalje poruke i informacije putem svog radija Zid. Svi oni, i vi koji ste krenuli sa štampom, to je deo obrazovanja, preteča odgoja, ne samo obrazovanja. Dobro se sećamo izložbi, predstavljanja knjiga, sve je to značilo dati snagu čoveku da se suprotstavi agresiji.

Većina Vašeg rada se ogleda u samom nazivu „Obrazovanje gradi BiH“. Neću sada da govorim o tehničkim detaljima i načinu osnivanja udruženja, ali recite šta je bio osnovni razlog osnivanja. Koga ste željeli obrazovati, kome ste željeli pomagati?

- Želimo obrazovanu decu, mlade, a često govorim i obrazovane roditelje jer se za BiH trebaju obrazovati i roditelji pa onda oni to preneti na decu, pa tek onda škole. To je taj redosled. Polazim od onoga što je rekao i Marks da je porodica temelj društva, pa tako i u obrazovanju. Ta vizija bila je prisutna i u najtežim trenucima, a zar nije nateži trenutak u Sarajevu ako granata na Mojmilu Brdu ubije učiteljicu Fatimu Gunić i njeno četvero učenika, a samo sedam dana pre toga prisustvovao sam predstavljanju knjige pisama državnicima kojom je njen suprug upozoravao na stradanje!? Ne samo da je ideja bila moja, ali pazite kako je kad vi, u to vreme, uspete da dovedete oko 58 ljudi u Kamerni teatar i sve pripremljeno, Silajdžić je bio jedan od onih koji je radio sa mnom, tu su bili i direktori preduzeća Hidrogradnje, Energoinvesta koji su pomagali da to učinimo. Formirali smo jednu malu grupu i sve smo pripremili, sva dokumenta fondacije „Obrazovanje gradi Bosnu“. Predložim ja to skupštini i prva koja se javlja, draga gospođa Lagumdžija, kaže: „Gospodine, oprostite, gdje je Hercegovina?“ Tog momenta usvajamo sva dokumenta, sve što smo pisali. Država je jedna, temelj te države je obrazovanje, država pod svojom teritorijom, jezikom, historijom, ima svoje ideje koje se odnose na obrazovanje i ja tu vezujem i umetnost i kulturu. To su tri elementa stvaranja i opstanka države.

Ko je bio prva osoba, prvo dijete koje je dobilo stipendiju od tadašnje fondacije?

- To je sada nemoguće da se setim, mogu da pročitam, ali neću. Imaju kriteriji, kriteriji su uvek deca žrtve rata, i u to vreme, prve godine kada smo počeli stipendiranje, imali smo pare za svega njih 58. Najveći broj stipendista bio je prije sedam godina kada je njih 607 dobilo stipendije. Nažalost, kad smo već kod brojke, ove godine je najmanji broj koji dobija stipendiju, to je njih 304. Težište je na deci žrtvama rada, ali istovremeno i talentovana deca, invalidna deca, u zadnje vreme što više dece sa socijalnim potrebama. Gospođa Dobrila, koja vodi Fond otvoreno društvo, pre 14 godina došla je kod nas s idejom da stipendiramo romsku decu. Nama je to bio kao dar sa neba ili kao da je čovek iz školjke izvukao biser. Tako mi evo 15. godina stipendiramo 780 i nešto romske dece, a od toga 66 je završilo fakultete. Zamislite vi kakvo je zadovoljstvo da ja prisustvujem kada je  devojka Dalila iz Kaknja polagala na Saobraćajnom fakultetu i dobila desetku. Zaposlila se nakon tri godine, sad vodi ispite, polaganje vozačkih. Imamo Seferoviće, jednu porodicu, dva brata i sestra, oni su završili umetničku školu u Banjoj Luci, inače su iz Bihaća. Sestra im ima atelje u New Yorku, njih dvojica izlažu u Evropi.

HOĆEMO ZA VAS SVE

Sad smo u kući u koju se Udruženje uselilo 2004. godine, koja je fina, prostrana, ima sve uslove za rad. Kako je to bilo '94., '95., '96?

- Godine 2004. kada smo uselili ovde, to je jedna mala priča. Prvo smo počeli u Kaptolu, tu smo bili do '99., onda smo došli u naš dom na Grbavici, bili dve godine, tada smo plaćali i jedan i drugi prostor 1.000 KM godišnje. Dođe nam novi direktor koji je postao direktor JU za decu i mlade, koji kaže: „Vi ste dobri, ali odluka je da kvadrat bude 20 KM.“ Obišli smo dve trećine grada da nađemo ovaj prostor koji smo kreditom platili pre 16 godina. On je proširen, a deca su odlučila da se zove Kuća ljubavi. Pored onog što ste videli ovde, mislim da ste i osetili atmosferu poštovanja prema deci jer bezbroj zahvalnica koje ste videli su zahvalnice onih udruženja sa kojima mi sarađujemo. Vidite da među ovim zidovima nema nikog trenutno, jer jedna grupa bere maline, jedna grupa se nalazi u Italiji na usavršavanju, jedna grupa je otišla kući pošto je kraj radnog vremena.

Koliko osoba aktivno radi?

- Svega troje je zaposleno, završili su visoke škole i imamo jednu devojku koja je bila naš stipendista osam godina, srednja škola i fakultet, magistrirala. Sad se priprema za specijalizaciju, Melina, malopre ode, putuje prema Italiji sa grupom naše dece iz Sarajeva. Mersiha je isto bila naš stipendista, završila fakultet, bila na stažu i zaposlila se i nažalost udruženje nije na budžetu bilo koje institucije, njihova primanja u proseku su 1.000 KM, a sigurno svojim radom, ljubavlju, zalaganjem zaslužuju mnogo više.

Kad Vi više ne budete radili ovo, ko će i kako će?

- Oni uče od mene da to rade, da nastave. Postoji imidž udruženja, evo obeležili smo 25 godina. Ako nam Laka i Mirela prvi otvore našu svečanu akademiju, a prihvatili su poziv - rekli su: „Hoćemo za vas sve.“ Pazite, kad neko kaže hoćemo za vas sve, to će biti i ubuduće. Ako nam naša gospođa Medunjanin, isto tako sa  ljubavlju organizuje koncert, a bila je skoro uvređena kada smo joj ponudili da nešto platimo. To ime i taj imidž je sigurno stvoren tako da i mladi koji nastave, i sadašnja grupa i proširenje će nastaviti ostvarivati tu misiju. Više, srećom, nema dece koja su izgubila roditelje, prošle su njihove godine, ali zato je sve više i romske dece i dece u socijalnim potrebama i uveren sam da će to sigurno, i uz podršku sredstava za informisanje, uvek biti, ako ništa sećaće se legata, da tako kažemo.

Oko zvanja, generale ?

- Svi su navikli da me zovu generale, a ja se pomalo rugam činjenici generala. Ima ih 30-ak koji su u ratu dobili činove generala, a u krajnjem, u tom kako mi kažemo odbrambeno-oslobodilačkom ratu nisu ništa značajno uradili. Većina njih je postavljena jer pripadaju jednoj ideji koja nije BiH. Jedna od tih priča je iz  decembra '92. kada je predsedavajući Predsedništva, gospodin Alija Izetbegović  rekao: „Teško je biti Srbin i Hrvat u Sarajevu jer su oni za svoj narod izdajnici, a mi nemamo poverenja u njih.“ Ili, evo, moj obilazak svih jedinica - pozdravljam domovinu, a iza mene ide čovek iz štaba i govori selam alejkum. Stalno se podsećamo platforme Predsedništva BiH, ona je fantastična, ali... Evo jučer je obeleženo drugo zasedanje ZAVNOBiH-a u Sanskom Mostu i kad se kaže da su ljudska prava stavljena na papir kod nas u BiH pre nego što je to rađeno u organizaciji UN, to je floskula, nažalost to se nije realizovalo niti danas. Ako smo se u ratu, kako ko, plašili snajpera, danas se više plašim nacionalizma. U nekakvim ocenama kažem, ako se išlo na Kazane da se izvine za ono što se desilo od zločina, to je trebalo uraditi za Dobrovoljačku. Da bi vaš konkurentski list, nije konkurentski, zna se ko, nema potrebe govoriti, napisao tekst na čitavoj stranici „Pre podne čika Jova, posle podne čiča Jova“. Toga se čika Jova plaši. To je moj odgovor na ovo današnje obrazovanje, jer obrazovanje je otrov za decu. Deca u Republici Srpskoj, 300 metara odavde, uče o građanskom ratu, o njihovom pravu da brane svoju teritoriju, ne znam koju, ne uče o genocidu i uče o agresiji NATO-a na Beograd i Srbiju. Naša deca, bosanska, bošnjačka deca uče s pravom o genocidu, odbrambeno-oslobodilačkom ratu, ali neće da priznaju da je bilo i zločina u Armiji i Policiji BiH. To je za mene najgore stanje u kojem se BiH nalazi. Obrazovanje.

REIS I KARDINAL

Ko su najznačajniji donatori u ovih 25 godina?

- Štampanje i prodaja kalendara je jedan od naših prihoda. Mi smo neko vreme prodavali 32 hiljade komada, dobijemo 40 stipendija, 40.000 KM. Najviše nam je pomagao BH Telecom, Apoteke, Euroasfalt, Sincro, Općina Stari Grad... I sada smo dobili podršku velikog broja za izradu naše monografije, nekada kasnije. Neki dan smo od Općine Centar dobili 2.000 KM u čast obeležavanja 25 godina, da možemo uraditi tu našu aktivnost. Zatim Cinema City, Novi Grad... preduzeća koja nama otkupljuju kalendare i na taj način stvaraju mogućnosti da stipendiramo djecu.

Kako danas građani BiH mogu pomoći rad udruženja?

- Jedan deo te BiH ne cene, ne poštuju, ne žele da podrže ovo što radimo. Mi smo otvoreni i nudimo im konkurse, javi se samo pet, šest jer imaju animozitet. Mi smo u ovih 25 godina u jednom periodu, čak 20-ak škola obezbedili sa keramičkim tablama. Svake godine idemo sa decom na Boračko jezero. To je isto odlična priča kada govorimo o inkluziji, jer su tamo deca sa posebnim potrebama iz Drina i Oaze, to su djeca iz RS-a, bošnjačka i srpska, to su deca romske nacionalne manjine i svi ostali. Međutim, i tu ima problema. Prije pet godina napravljen je jedan izuzetan projekat između jedne organizacije na Drini, preko Drine, i ove naše organizacije, na kraju kada se trebao potpisati sporazum rekli su: „Svako da potpiše, samo Divjak da ne potpiše.“

Pazite, 25 godina, niko od onih koji vode BiH u Evropu, u NATO, nije poslao čestitku. Mi redovno čestitamo svima koji su izabrani u skupštine, kantone, države, vlade. Bezbroj puta sam pomislio, zašto nas nikada reis nije pozvao, zašto nas nikada nije pozvao kardinal... je l' oni isto rade humane stvari!? Zar nije bilo normalno da kažu da mi radimo fantastične stvari, da smo silni, pa 7.052 je dobilo stipendije, to je 3,5 miliona eura koje su deca dobila na ruke. Njih 450 je bilo u osamnaest država Evrope. Dodeljena nam je Šestoaprilska nagrada pre 2-3 godine- najviše priznanje!

Da li ste duže vremena bili aktivni vojnik ili predsjednik udruženja?

- Računajući Armiju BiH, bio sam dvadeset godina u Armiji dok nekome nije palo na um da me pošalje u penziju. Obrazovanje je moje bilo i kroz vojno školstvo, sa 18 godina sam provodio ovde u Sarajevu. I tu sam isto imao problema, nastojao sam pitomce, ne da učim i nateram da čitaju knjige, nego da ih učim o životu. Išao sam na logore i spavao sa njima pod šatorima. Učio sam tu decu koja nikada nisu igrala nikakav valcer, tango, ništa. Učio sam ih i to. Učio kako se ponaša, pitao za prve muško-ženske odnose. To sam stekao u svojoj mladosti i na taj način sam nastojao kroz čitav život. I sada šaljem poruke vašim čitaocima: Imajte poverenja u sebe, volite sebe, jer ako toga nema ne možete voleti ni drugog, ne možete pričati ni o komšiji, ne možete pričati ni o dobru. Ljubav, poštovanje, mir je ono što treba da vas krasi.

Podijelite ovaj članak!

Komentara: 0

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove redakcije StartBiH.ba. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Redakcija zadržava pravo da obriše komentar bez najave i objašnjenja. Zbog velikog broja komentara redakcija nije dužna obrisati sve komentare koji krše pravila. Kao čitalac također prihvatate mogućnost da među komentarima mogu biti pronađeni sadržaji koji mogu biti u suprotnosti sa vašim vjerskim, moralnim i drugim načelima i uvjerenjima.

Morate biti prijavljeni kako bi ostavili komentar.

  • Trenutno nema komentara, budi prvi da ostaviš svoj komentar ili mišljenje!